ГРАДИШКА – Крајем септембра, тачније 20. овог мјесеца, навршило се годину дана од када су Драго Вујић и Дервиш Шахиновић из Градишке одлучили да здравље и кондицију чувају свакодневном шетњом. Прецизно су израчунали, да су прешли 3650 километара или 4 милиона и 745 000 корака просјечне дужине 70 центиметара. То је једнака раздаљина, као два пута до Берлина. Мобилним телефоном изборојали су километре и кораке.
У томе их нису спријечили киша, снијег, врућина нити било која друга временска непогода. Они ни један дан нису изостали са своје уобичајене шетње.
„Нулта тачка је, у осам и тридесет, ујутро, у парку поред гробља у центру града, гдје се редовно састајемо, и одатле крећемо. Идемо до Бок Јанковца, низводно од града па до Сушаре узводно, Савом, онда обилазницом, око града и кући. Прва рута је седам километара. То је јутарња траса, друга, поподневна, исто толика,“ рапортирају Драго и Дервиш. Застали поред моста, склопили кишобран јер је киша престала. Посматрају мост и много аутомобила, на њему, у два правца. И Сава је надошла па мутна, ваља и носи грање, дрвеће, празне пластичне канте, флаше, дјечије играчке, шарене лопте, одбачене тањире и свакојако смеће.
И пакете сламе увезане шпагом, носи ријека. Ови товари људске небриге, као магарећи самари врте се у круг на пространој и мутној воденој површини, ударају о обале, ту застају и гомилају се.
„Сава је лијепа ријека али је народи и државе кроз које протиче, не чувају него уништавају, трују, претварају у канал. О томе често разговарамо али, коме је наша прича битна. Никоме.“ рекоше. Зато настависмо разговор о њиховој шетњи.
„Поподневни полазак је у 16 и 30, са истог мјеста и истим путем, као ујутро. Од гробља. Киша, вјетар, хладноћа, да лемеши падају, да лед удара, да зуби испадају од хладноће, ми идемо. Не смета нам ни врућина.
Љетос смо шетали на плус 40, када су пси тражили заклон и спас којекуда, кокоши се завлачиле у кокошињце, када нико није ходао без кишобрана, као покретна хладовина… Нас двојица, ходали смо зацртаном дионицом,“ опиусује Драго Вујић своју и Дервишеву одлучност. Он је радни вијек провео у Привредној банци Сарајево, био је службеник. Није много ходао, углавном је стајао или, како каже, цупкао на мјесту, иза шалтера.
Дедо, како пријатеља ословљава, радио је различите послове у Аустрији и Њемачкој а овдје, у Шумском газдинству завршио радни вијек. „Здрави смо, нисмо у цвијету младости али нисмо ни за старо гвожђе. Ја газим 73. а Дедо 71. годину. Упознали смо се у Жеравици, на игралишту. Поразговарали, схватили да имамо иста интересовања, спријатељили се и то траје,“ прича Драго Вујић. Њихове супруге су, кажу, задовољне што, на овај начин чувају здравље, физичку и менталну кондицију.
О чему највише разговарате, тако ходајући, упитасмо. „Увијек има тема, о естради, пјевачицама, о народу којег срећемо, коментаришемо све и свакога, многе, које познајемо, или не познајемо, свеједно, па о њима причамо. Разговарамо и о спорту, о фудбалу, то нам је главна тема. Нисмо играли фудбал али јесмо гледали. Са трибине се боље научи, него играјући, на терену. Боља је прегледност,“ теоретишу Драго и Дедо. И настављају. „Оцјењујемо жене, поред којих прођемо, њихов изглед, ход, стајлинг…
Онако, дискретно. Дајемо оцјене. На крају увијек закључимо да су наше најбоље, моја Мирјана а Дедина Савка. Њима смо давно дали десетке и тога се држимо, иначе би се лоше провели, ако би њихове оцјене покварили,“ каже Драго. Дедо мијења тему. „Од гробља крећемо, сваки пут. Ту нам је зборно мјесто.“ „На гробљу, са свог прозора, видим све промјене. Деду, извјештавам ко је нови становник на гробљу, какав је био, колико је поживио, гдје је и шта радио, чиме се бавио, кога има од родбине, колико је народа било на посљедњем испраћају,“ додаде Драго Вујић, тек толико, да, како рече, заокружи причу која се поприлично развукла. Махнуше рукама, разапеше кишобран и одоше даље. Киша је већ увелико почела да пада.
Аутор: Милан Пилиповић
