Башта и двориште Сенке Пачариз из Лисковца, код Градишке, богатством и раскошним изгледом привлаче свакога ко се запути уским сеоским путем. Она све дуже и чешће борави у родном крају и узгаја цвијеће. За своју душу, каже.
У Шведској је избројала 54 године. У ову земљу хладне климе, на сјеверу Европе, отишла је у раној младости. Била је у то вријеме дјевојчица, жељна живота изван родног краја. Како су године пролазиле, Сенка Пачариз из Лисковца, код Градишке, све чешће је долазила кући. Овдје је проводила годишње одморе, дане празника, користила сваку могућност да надокнади вријеме које је изгубила, прича Сенка Пачариз, сада пензионерка окружена цвијећем и украсним биљем. То је њена велика љубав. Зато се труди да башта буде што љепша и богатија.
„Руже, олеандри, коврџаве врбе, магнолије, индијски јорговани, медитеранске мимозе… Много је ту биљака којима назив не знам, заборавила. Важно је да лијепо изгледа и да се мени допада. Гдје год видим цвијеће и украсно биље, пожелим да то имам и у својој башти“, описује Сенка своје дугогодишње интересовање за хортикултуру.
„Рано устајем, нарочито од када су завладале велике врућине. Сједнем испод дрвене надстрешнице и посматрам башту како се буди, буја, расте, како се цвјетови отварају. Свакој биљци приђем по неколико пута, загледам, провјерим да ли треба воде или прихране… Разговарам са цвијећем. Све овдје мирише, као душа добрих и племенитих људи“, прича Сенка за „Независне новине“, којој сваки лист и цвијет уноси радост и срећу, бескрајно задовољство.
Најдражи су јој велики индијски јорговани различитих боја, који сваке године у августу богато процвјетају.
„Мало је пролазника који не застајкују, питају шта имам, које врсте, колико цвијећа, одакле сам све то набавила. Свакоме радо објашњавам. То питају особе које интересује цвијеће, као и мене. Брзо успостављамо контакт и размјењујемо искустава. Другима дајем понешто из своје баште или ми они донесу. Размјена је увијек актуелна.“
Дуга је и занимљива Сенкина прича о цвијећу. То је њена љубав из дјетињства. Памти када је у Лисковцу и околини испред сваке куће било по неколико грмова црвених и жутих ружа, мирисних јоргована…
Те слике, у мислима, у себи, понијела је у иностранство.
„Када сам постала дјевојка, дјевојчурак, отишла сам у свијет. Овдје су остале моје успомене, мој град и људи међу којима сам одрасла. У Шведској, далеко одавде, може се стећи материјално, али је душа празна. Зато сам одлучила да сада овдје боравим много дуже него у Шведској. Овдје је моје срце, ту ми је најљепше“, прича Сенка поносна на свој врт који и сада, у инат високим температурама и тропској врелини, буја и цвјета, у пуном сјају и љепоти.
И Сенки узвраћа љубав.
