Лазарева субота или Субота праведног Лазара, у српском народу позната је још и као Врбица, јер је тада Христ ушао у Јерусалим, гдје су га дочекала дјеца. Ове године пада 27. априла, а увијек се празнује тачно осам дана пред Васкрс.
На Лазареву суботу, празнује се спомен на чудо које је Христос учинио подигавши из мртвих свог пријатеља Лазара из Витиније. Ово је празнични дан у коме се не раде тежи послови.
Према Јеванђељу по Јовану, на вијест о Лазаревој смрти, Исус Христ је дошао у Витинију гдје је његов пријатељ већ четири дана био сахрањен. Дошао је до гроба и затражио да се склони камен. Позвао је Лазара да изађе и овај је то учинио, увијен у погребни покров.
Ово чудо је било и непосредни узрок пресуде на смрт распећем, које ће убрзо услиједити. Лазар је живио још тридесет година након васкрсења као епископ на Кипру, гдје га је посјетила и Богородица. Лазарево васкрсење је побједа живота над смрћу.
На овај дан бере се олистало пруће врбе, јер се вјерује да се тако снага зеленила преносила на дјецу и одрасле, будући да је врба због бујног раста сматрана симболом здравља и снаге. За Врбицу је обичај да се око струка носе гранчице врбе, а око врата звончићи, који симболизују поздрав Христу.
Поред тога, уношење грана врбе у цркву, и касније у кућу, није једини обичај који на овај празник укључује најмлађе – малишани на Врбицу носе звончиће везане за тробојку, чиме објављују побjеду живота над смрћу.
