На сусрет са бившим школским друговима из градишке Гимназије, са којима се посљедњи пут видио прије 45 година, Есад Табаковић, професор у пензији из Новог Травника, дошао је у суботу, 29. новембра, са стрепњом, узбуђен и несигуран да ли ће кога од њих препознати.
„Нисам вјеровао ни да ће они мене препознати, али није било тако“, повјерио нам се Табаковић, који је гимназијско школовање окончао 1980. године.
Његова генерација у ову школу уписана је 1976. године. Послије тога отишао је у Бањалуку и завршио Педагошку академију, Одсјек математика и физика. Прво радно мјесто добио је у Новом Травнику и ту остао. Животни путеви на разне стране свијета одвели су цијело његово одјељење под бројем три, са 31 матурантом. Међу њима је Зорица Пепић, удана Марковић:
„Моји школски другови доспјели су на све меридијане, чак до Аустралије, Канаде, Америке и цијеле Европе. Сви су узорни у својим срединама, већина је завршила високе школе и оставила дубок траг у друштву, у заједници. Они су љекари, правници, адвокати, економисти, професори“, испричала нам је Зорица Марковић, правник у Градској управи у Градишци и један од иницијатора сусрета, на дан који су некада славили у држави коју су вољели.
Она и Славко Манојловић, угледни хирург рођен у Новој Тополи, присјетили су се Сенада Ловића и Милана Паспаља у Канади, Мелихе Раковић у Аустралији, Биљане Прчић и Мирзета Трешњића у Америци… Они нису били у могућности да допутују у град своје младости, али су дошли Зоран Тркуља, Младен Вујичић, Есад Табаковић, Славко Манојловић, Нада Мандић, Јованка Купрешанин, Сњежана Шиник, Дражен Лешћешен, Владо Зрнић, Бранислав Радиновић, Зорица Марковић, Слада Ивељић и Сенад Хаџијусуфовић.
„Бескрајно сам срећна. Емоције су снажне, али је срећа велика“, казала је Јованка Купрешанин, која је на сусрет допутовала из Загреба.
Сенад Хаџијусуфовић живи у Бихаћу:
„Наш разред је као једна породица. Свако се на свакога може ослонити, замолити за помоћ, посавјетовати и поразговарати. Четири и по деценије су прошле тако брзо, али као да смо се јуче растали од своје школе и својих професора“, казао је Хаџијусуфовић.
Њихов разредник био је Раде Поповић, професор историје, а Хикмет Хаџиалагић, директор школе, чија имена се налазе на матурском паноу. Са поштовањем помињу и професоре Боривоја Јовановића, Радану Станишљевић, Дивну Вукашиновић, Предрага и Златку Поповић, Џевдета Козарчанина… Већина није жива, али њихови ученици чувају успомене и препричавају школске, гимназијске дане.
„Сви наши школски другови из разреда су живи, здрави и успјешни. Они су остварили своје планове и маштарије… То је ријеткост. Знали су шта су хтјели, борили се за своје циљеве и зато су успјели“, казао нам је Младен Вујичић те додао:
„То је било одјељење са много талената и добрих ученика. Мирзет Трешњић био је успјешан рукометаш, љекар Владо Зрнић истицао се у цртању карикатура и писању, Славко Манојловић је био музичар, а Свјетлана Лукић рецитатор“.
Слада Ивелић, дугогодишњи нотар, и љекар Владо Зрнић живо се сјећају свога ђаковања.
„Сједила сам у другој клупи у реду до врата, а Владо у трећој до прозора. Памтим га по скромности, учењу, лијепом писању и цртању“, казала је Слада.
Владо је изнио своје сјећање на школску другарицу:
„Слада је била одлична ученица, али је памтим као љепотицу нашег разреда. Годинама послије задржали смо контакте, више пута она ми је помогла из правне, а ја њој из медицинске струке“.
Бивши градишки гимназијалци, разгледајући старе фотографије, оживјели су успомене и са матурске екскурзије из Пуле, као и посљедњих дана школовања, нових животних путева и нових изазова.
„Матурско вече нисмо славили због Титове смрти. Растанак нам је тешко пао, али нисмо имали времена за туговање јер је већина наставила школовање и тих дана била опсједнута испитним роковима, избором студија, градова и новим обавезама“, казали су нам Бранислав Радиновић и Зорица Марковић, који су изабрали правне науке.
„Како је прошло 45 година, какав је то осјећај?“, питали смо слављенике.
„Немамо осјећај да је толико времена прошло. Чини се као да смо прошле седмице били у школи. Само су теме наших разговора другачије. Срели се, загрлили и почели разговоре о дјеци, унуцима, садашњем времену. Чини ми се као да се нисмо ни растали ни разишли, него да смо увијек ту, једни близу другима. Такав је осјећај“, описали су овај сусрет Славко Манојловић и његова школска другарица Нада Мандић из Вакуфа, села на граници Градишке и Лакташа.
Ово је њихов четврти сусрет, послије 10, 20 и 30 година.
Милан Пилиповић / Независне
