Када је професорица српско-хрватског језика, Даница Гламочанин, средином маја ушла у учионицу, њени бивши ученици Трговачке школе а сада пензионери, устали су. Дуго су аплаудирали а Љиљана (Касагић) Ђевукај, предсједница Разредне заједнице, уручила је букет цвијећа.
Послије посљедњег часа, у истом мјесецу 1974. године, када је ова генерација окончала школовање, професорица Гламочанин се са њима растала, опхрвана емоцијама. То је била њена прва
генерација коју, по много чему памти.
„Драга моја дјецо, ви сте на прагу живота. Моја жеља је да тај праг успјешно пребродите и да вас носе крила среће, самопоуздања, вјере у себе и људе. Будите вриједни, одговорни и хумани. Волите се и чувајте успомену на ђачко доба,“ казала је тада Даница Гламочанин, млада професорица, склопила корице
дневника, погледала по цијелом одјељењу, да би сачувала у сјећању лица дјевојчица и дјечака, својих марљивих ученика, и изашла.
Педесет прољећа касније, вратила се у исту учионицу. Сада су је дочекали пензионери, њени бивши ученици. Устали су. Као некада. Дошли су са свих старна свијета. Неки се од завршетка школовања
уопште нису видјели, нити препознали.
„А јоој, како сам срећна,“ казала је Адила Ћехајић, сада Бешић из Орахове. Исте године, када сам матурирала, удала сам се и отишла у Аустрију. Ове године, каже, славим још један јубилеј, педесет година брака. О ђачким данима и успоменама, приликом сусрета са професорицом и школским друговима, причала је са много емоција.
„Писали смо литерарни рад, на тему „Мој завичај“. Потрудила сам се да што љепше и боље опишем своју Орахову. Вјеровала сам да ћу добити добру оцјену. Док је професорица Даница, тада Вујчић, читала мој рад, тресла сам се од треме и узбуђења. А тек, када је саопштила да сам добро написала, и позвала да изађем испред табле и своју писмену задаћу прочитам испред цијелог одјељења, мојој срећи није било краја. Добила сасм четири плус, што је за мене значило као да сам добила десетку или досегнула васиону.“
Прије прозивке, професорица Даница Гламочанин, обратила се бившим ученицима. Стајала је поред катедре и свакоме од њих упутила по неку поруку, поставила питање… Пажљиво су је слушали.
„Ви сте моја прва генерација. У мом радном вијеку којег сам окончала прије десет година, било је разних генерација. Многе памтим. У свакој генерацији било је успјешних, ванредно добрих, занимљивих, посебних, несташних… Вас памтим зато што сте били моји први ученици.
Дакле, те давне 1972. године, дипломирала сам и стекла звање професора српско-хрватског језика и књижевности. Био је петак а у понедјељак сам, два дана касније, почела да радим. Директорица школе била је Смиља Котур. Питала ме, треба ли неко од старијих и искуснијих колега да са мном иде у разред, у учионицу, на мој први час, а ја сам одговорила да није потребно. Одувијек сам жељела да радим овај посао, да знам како ћу одржати први и све своје наредне часове.“
Него, да пријеђемо на прозивку, биће времена данас, и прилике да се испричамо, казала је професорица Гламочанин. Можете подићи руку или нешто рећи о себи, напоменула је.
„Данас нећемо оцјењивати, сви сте, због успјешних лекција живота, код мене зарадили чисту петицу. Нећемо жалити за временом које је прошло, нити треба да жалимо. Ми сада имамо овај тренутак и уживајмо у њему. Он ће нам остати у сјећању,“ додала је. И почела је прозивка. Абецедним редом, као у дневнику. Оглашавали су се дизањем руке. Говорили су о себи, у најкраћем.
Арежина Радмила?
Ја сам супруга, мајка и бака, имам четворо унучади. Овај састанак је моја срећа.
Бероња Милорад?
Ту сам. Отишао сам 1987. у Њемачку. Вас и професора Николу Урукала, памтим по добром. Сматрам да смо били добри ђаци.
Борковић Мира?
Захвална Љиљи што нас је окупила и нашој школи која нас је припремила за живот и трговачки посао. Имам супруга, сина и кћерку, и шест унука, шест дјевојчица.
Боројевић Брана?
Вас се сјећам, сједили сте на истом мјесту, као и сада, крајњи ред до зида, лијево, пета клупа, присјетила се професорица чекајући Бранин одговор. „Да, тако је. Педесет година је прошло у тренутку, као да смо јуче били у овим клупама. Упамтили сте, тако је, овдје сам сједила,“ одговорила је бивша ученица.
Бешић Фадила?
Живим у Аустрији, 1974. године сам отишла одавде. Имам два сина, један има 48 а други 46 година, петоро унучади, најстарији 24, најмлађи 16 година. У пензији сам.
Гајић Мира?
Никога нисам срела послије школе. Живим у Бањалуци. Двоје или троје сам данас препознала. Остале нисам. Имам кћерку и двоје унучади. Сјећам се, када смо са часова о познавању робе, бјежали у Стару Градишку.
Голубић Муниба?
Живим у Норвешкој, имам три кћери, петоро унука, пензионерка сам…
Тимарац Смиља?
Живим у Ријеци. Отишла сам тамо послије школе. Радила сам у Робној кући „Корзо“. Срећна сам због сусрета са школским друговима. Никога нисам видјела од њих, педесет година. Тако су се, на овом часу низала имена, будиле успомене и текле животне приче Драгице Суботић, Наде Костић, Петре Кљајић,Мире
Шкорић, Мире Куртовић, Илије Томића, Милорада Бероње, Добрице Иванковића, Смиље Тимарац, Невенке Стојнић… „Било нас је 32 у одјељењу Трећи П1. Четворо је умрло, то су Анкица Томић, Биљана Каурин, Раде Лукић и Тахира Зулић. Њих носимо у срцу,“ казала је Љиљана (Касагић) Ђевукај и позвала да минутом шутње одају почаст, да се сјете умрлих школских другова. Она је покренула иницијативу за сусрет којег су, окончали у ресторану, на ручку. Причали су дуго и о свом разредном старјешини Драгутину Зелићу, покојном професору физичке културе, којег су генерације ђака упамтиле по надимку Зибен. Пресјекли су и торту са бројем 50, те до касно навече, у оближњем ресторану, препричавали школске дане, године и успомене.
Прија и прика
Миру Борковић и Милорада Бероњу, бивше школске другове, много година касније, зближила је обострана љубав њихових потомака. „Мој син Далибор оженио је Мирину кћерку Наташу. Нас двоје, бивших школских другова из разреда, имамо три заједничке унуке, Анастасију, Теодору и Тијану,“ објаснио нам је Милорад. Миру смо упитали, по чему памти прику, из ђачког доба. „Он је и тада био озбиљан, вриједан и добар ученик. Сада је он мој прика, а прика није дугме,“ казала нам је Мира, сада у истој клупи и учионици, са Милорадом, као и 1974. године.
Матуранти трећег п4
Истовремено, у сусједној учионици окупили су се матуранти трећег П4, Иванка Бакић, Раде Чикић, Јасминка Диздаревић, Славко Дмитровић, Касим Фајковић, Војислав Голић, Мирко Гончин, Радмила Касагић, Владимир Лаништанин, Саво Лендић, Миодраг Шмитран, Радмила Вранић…
„Срећна сам због сусрета са школским друговима и другарицама. Све се промијенило али је наш дух остао исти. Животни путеви су, свакога од нас, одвели на различите стране. Затворили смо један дуг и богат круг. Долазак у своју школу, је као остварење лијепог сна,“ казала нам је Радмила Чикић из Градишке.
Милан Пилиповић
