Сусрет бивших студената и фудбалера: Срце би на терен, али ноге не могу

Бивши студенти Бањалучког универзитета и бивши фудбалери студентског Фудбалског клуба „Раде Личина“, који се одавно угасио, а на стадиону у Борику, гд‌је су играли утакмице против клубова из цијеле регије, изграђене су стамбене зграде, састали су се након четири и по деценије.

Ко је све стигао на окупљање генерације

• Ђуро Субашић из Градишке
• Мирко Шавија из Гламоча
• Бране Чашић из Гламоча
• Шемсо Ковачевић из Бихаћа
• Анто Марјановић из Бихаћа
• Предраг Јеленић из Јајца
• Славољуб Стојановић из Бањалуке
• Драган Радоја из Бањалуке

„Нестало је Југославије, коју смо вољели, урушиле су се многе друштвене вриједности, прохујало је вријеме наше младости, учења у студентским домовима, жар утакмица и лопте, али је преживјело наше пријатељство“, похвалио се Ђуро Субашић, дипломирани економиста.

Поријеклом је из села Прибеља, код Гламоча, дуго становник Јајца, а сада Градишке. У клубу, чији је тренер био Драган Радоја, познатији по надимку Хеки, Субашић је играо на позицији крилног нападача.

„Понекад сам постизао голове, али је мој примарни задатак био је да асистирам центарфору Винку Дмитровићу, економисти из Рибника, званом Рус, да он лоптом тресе противничке мреже. Вољели смо фудбал, играли са радошћу, великим ентузијазмом, али испити и наука били су нам на првом мјесту. Вјеровали смо да можемо далеко догурати, у свему, а у фудбалу, можда и до учешћа на свјетском првенству“, духовито је своје фудбалске амбиције описао Ђуро Субашић.

Он и његове колеге нису далеко догурали у фудбалу, али јесу у науци. Завршили су студије, стекли звања инжењера, правника, љекара, економиста.

„Ми смо дошли из малих средина, родитељи су нас школовали уз велики труд. Нисмо имали право да губимо вријеме, да не учимо, да се без диплома вратимо кући. То би за њих била највећа срамота, разочарење“, казали су нам пријатељи из студентских дана који су у Бањалуку, посљедње нед‌јеље у мају, допутовали из многих градова и држава.

Међу њима су Гламочаци Мирко Шавија, Бране Чашић, Бишћани Шемсо Ковачевић и Анто Марјановић, Предраг Јеленић из Јајца, Бањалучани Славољуб Стојановић и Драган Радоја…

Надимци

У фудбалском тиму, препознавали су се искључиво по надимцима, јер је, кажу бивши фудбалери присјећајући се давнашњег времена, тако ефикасније.

„Имали смо у екипи Руса (Винко Дмитровић), Швабу (Петар Томић), Малишу (Славољуб Стојановић), Ђуку (Ђуро Суботић), Шимеца (Мирко Шавија), Шему (Шемсо Ковачевић), Јелу (Предраг Јеленић)… И сада памтимо и користимо те надимке“, испричао је машински инжењер Предраг Јеленић.

Он је на овај сусрет допутовао из Њемачке, гд‌је годинама живи. Сваки сусрет за Јелу је повратак у давнашње вријеме, забиљежено на црно-бијелим, увелико пожутјелим фотографијама. Већина је донијела понеку сачувану у албумима.

„Фотографије смо размјењивали. О свакој, дуго смо разговарали, анализирали, присјећали се, када је и гд‌је настала. Свака је прича за себе, никада до краја, нити довољно испричана“, сматра Швабо, дипломирани економиста, а бек у фудбалском тиму.

„Највише играча било је из Гламоча, а потом Бихаћа, Новог, Јајца, Бањалуке, Градишке и других градова. Ми смо се међусобно уважавали, вољели, помагали“, присјећа се Ђуро Субашић периода у којем су смјештене студентске године.

Он је један од иницијатора сусрета студената из цијеле бивше Југославије који су студирали у граду на Врбасу, становали у студентском дому и играли фудбал.

Сви су послије студија и фудбалских дана постали угледни стручњаци у различитим областима. Али, овом приликом, наука је била у другом плану, а фудбалска лопта у првом.

Изостала утакмица

Бивши фудбалери ФК „Раде Личина“ из Бањалуке, генерација 1982. године, планирали су и утакмицу, јер их је овд‌је било довољно за фудбалски тим плус резервисте. Ипак, од те идеје су одустали.

„Било је сувише вруће. Срце би хтјело на терен, за лоптом, али смо схватили да ноге не могу. Зато је боље да о фудбалу причамо него да играмо“, констатовали су бивши фудбалери, подижући здравицу. Наредни сусрет договорили су у мају 2027. године на Балкани, код Мркоњић Града.

До тада, препричаваће сусрет у Бањалуци. И студентске, фудбалске и младалачке дане и године у Бањалуци, када су у просјеку, били у двадесетим.

Извор:Независне / Милан Пилиповић