Име Слободана Пухалца, утемељивача модерне производње у „Плантажама“, „Левити“ и Пољопривредном комбинату „Младен Стојановић“, колективима које су касније урушили рат и поратне реформе, у Градишци се изговара са поштовањем.
Пухалац, касније директор бањалучког „Пољоекспорта“, потом предузеће за гасне пројекте „Гас-Рес“, министар спољне трговине и економских односа БиХ те министар индустрије, енергетике и рударства Републике Српске, имао је важну улогу у развоју градишке привреде.
Подаци указују на то да је то био најуспјешнији период града на Сави у посљедњем вијеку.
Започео је седамдесетих година прошлог вијека, а окончан деведесетих година распадом Југославије.
Овај угледни привредник не одваја своју животну причу од пословног напредовања и успјеха. Рођен је 1941. године у Вишеграду, у Сарајеву је 1966. завршио агрономију на Пољопривредном факултету, исте године, каже, када је у Југославији била привредна реформа.
„Зато је било мало теже доћи до посла. Био сам у контакту са професорицом Љубицом Радман, која се заузела за мене. Позвала је Стеву Борјановића у Градишци, питала за посао, мене предложила и Стево је рекао да дођем. Мој први долазак у Градишку и моје запослење 1966. године било је на Плантажи јабуке у Јабланици“, сјећа се Пухалац првог радног мјеста у Поткозарју, у непознатом и удаљеном крају.
Услови су били лоши, али није хтио одустати. Већ као младић, у двадесетим, имао је визију напретка и развоја. Наредне 1967. отишао је на одслужење војног рока у ЈНА, али се вратио у Јабланицу.
„Исте године сам из Јабланице прешао у воћњак у Подградцима. Неколико година ту смо веома много радили, настојали да плантажу осавременимо у сваком смислу. Изграђени су први објекти, подигнути засади. Показали смо да се у томе крају може интензивно производити воће. Достигли смо производњу од 40 тона по хектару, што је изненадило све и ситуацију окренуло у позитивном правцу.“
У Подградцима Слободан Пухалац је радио до 1975. године, када је прешао у Пољопривредни комбинат „Младен Стојановић“ у Новој Тополи.
„Прво сам био у Служби за механизацију, потом у Групи за инвестиције, гдје смо остварили успјешне контакте са Свјетском банком. Развили смо неколико капиталних пројеката. То су биле нове технологије. Добар примјер је подземна дренажа у Церовљанима, зато што је на том подручју земљиште, због непропустљивости воде, неповољно за обраду и производњу жита. Након уградње дренажног система, искуство је било изузетно добро“, каже овај дугогодишњи привредник који припада групи најуспјешнијих руководилаца, који су препородили највећа предузећа у граду на Сави.
У то вријеме директор „Ратарства“, радне јединице ПИК „Младен Стојановић“ био је Стево Мирјанић, такође веома цијењен стручњак у аграру.
„Стево је имао знање и ауторитет које је касније развио и доказао на много вишем нивоу. Био је, поред осталог, савезни министар пољопривреде. За Градишку и њен развој, такође су битни Драго Малешевић, Никола Крагуљ, Љубо Бабић… У вријеме економске кризе у Југославији, они су омогућили да се у Градишци инвестира. Захваљујући средствима Свјетске банке, ми смо успјели модернизовати технологију и нашу привреду задржати у тренду са великим центрима“, сматра наш саговорник. Он наглашава да се у то вријеме, у Лијевче пољу и Поткозарју много градило, развијало и запошљавало. Била је то економска експанзија. У „Левити“, гдје је Пухалац био дугогодишњи директор, било је 800 радника.
„Није било лако. Тада су и кадровске могућности биле другачије, скромније него данас. Формирали смо релативно младу екипу. Били смо ентузијасти. Модернизовали смо пржионицу кафе и друге погоне“, подсјећа Пухалац на успјехе предузећа које је давно угашено, а на леђа радника је пао терет рата и економског безнађа.
„Рат је почео у Градишци. Привреда је платила скупу цијену. ‘Левита’ је требало да се сачува, да се одржи у функцији, зато што је имала палету од 10.000 тона производа. Били смо конкуренти ‘Агрокомерцу’ и другим великим комбинатима тога времена.“
Пухалац помиње и друга предузећа која су чинила јединствен привредни амбијент.
„Имали смо значајне фирме, Свињогојску фарму са 90.000 товљеника, Творницу сточне хране, Говедарску фарму… Носиоци развоја била су предузећа ‘Станадард’, ‘Радник’, ‘Трико’, ‘Метал’, ‘Левита’, ПИК ‘Младен Стојановић’, Дрвна индустрија у Подградцима, ‘Плантаже’… “
У то вријеме Градишка је имала 16.500 радника. Постојала је значајна материјална производња. Велика је штета што је та индустрија девастирана и уништена“, суштина је поређења предратног и поратног периода у Градишци.
Послије свега, Пухалац сматра да се Градишка данас развија у добром смјеру, да је градоначелник Зоран Аџић заслужан, јер је препознао могућности инвестирања.
„Позитивно се размишља. И сада у Градишци постоје велика предузећа, ради се, Градишка има интензивну изградњу, добро се развија у подручју инфраструктуре. То је ново вријеме и то се мора прихватити.
Ипак, несхватљиво је да, свуда, у Српској и БиХ, готово нема материјалне производње, која је темељ развоја. Суштина опстанка је производња у свим секторима“, каже Слободан Пухалац. Закључује разговор емоцијом о крају гдје је почео радни вијек.
„И сада, када се запутим према Подградцима и пређем мост у Врбашкој, отвара ми се видик. Тако осјећам. То је питом и лијеп крај.
Тамо сам прихваћен, на послу, али и у спорту. У Лакташима сам изградио кућу, у том мјесту дуго живим, али о Подградцима и Градишци увијек размишљам позитивно“.
Политичка каријера
Слободан Пухалац био је члан Странке реформиста Анте Марковића, а потом СНСД-а.
„Са Милорадом Додиком ступио сам у контакт у Лакташима. Било је то у вријеме његовог руковођења Странком реформиста Анте Марковића. Предложио ми је да се политички ангажујем, да идем на одборничку листу у Лакташима. Прихватио сам. Мандате је изборило нас осморо. Касније је све ишло, својим, очекиваним током“, каже Пухалац.
Спорт
Слободан Пухалац имао је успјешну фудбалску каријеру. Био је првотимац ФК Слога Горњи Подградци, који је, поред Козаре из Градишке, најпознатији клуб у овом крају, са стогодишњом традицијом. О овом клубу Слободан Пухалац говори са снажном емоцијом, носталгично.
„Спорт ми је помогао да се адаптирам у том крају. Аматерски сам играо фудбал, а ФК Слога из Горњих Подградаца имао је централно мјесто у спорту, у Поткозарју. Ту сам се уклопио у екипу. Околина је живјела за Слогу. У мојој генерацији играли су Милутин Вучковац, Миле Баврлић, Рајко Слијепчевић, Драго Пилиповић… У ту средину дошао сам у 25. години, а фудбалом сам престао активно да се бавим у 33. години.“
Независне / Милан Пилиповић
