Од његовог доласка у Градишку, из фочанског села Заваит, гдје је рођен 11. априла 1952. године, прошло је више од пола вијека.
Родни крај, којем је недавно даровао звоно за Цркву Свете Недјеље у изградњи, понио је у срцу.
Општина Фоча је др Славка Дуњића прогласила почасним грађанином. У Градишци, гдје је дошао октобра 1974. године, два пута је добио Повељу, највише признање града у којем је провео радни вијек и оставио дубок траг у медицини, друштвеном животу, спорту… Потврђују то бројна признања, Диплома најбољем спортском раднику Градишке, Октобарска споменица 1991. ствараоцу Републике Српске, Повеља града Градишка, Велики печат Коморе доктора медицине Републике Српске…
Дуњић је организовао многе хуманитарне активности, за болесне, немоћне, за сиромашне…
Са породицом, кумовао је црквама у Вилусима, Мачковцу, Козинцима, Брезик Ламинцима, помогао изградњу кућа за бескућнике, лијечење болесних, школовање талентоване дјеце. У здравству је 54 године. Прошао је све фазе, од медицинског техничара до специјалисте. Био је директор Дома здравља у Градишци 15 година, посланик у НС Републике Српске 12 година, делегат у Вијећу народа Српске четири године, предсједник ФК Козара у периоду највећих поратних успјеха овог градишког клуба.
„Најмлађи сам у породици. Мој отац Перо је имао 46, а мајка Милица 42 године када сам рођен. Из Заваита сам отишао прије 54 године. Основну и средњу школу завршио сам у Фочи, 1971. године. Након тога студирао сам на Вишој дефектолошкој школи у Београду, Одсјек логопедија. Двије године радио сам у Калиновику. Послије одслужења војног рока у ЈНА, у Новом Саду и Београду, дошао сам у Градишку“, започиње др Дуњић своју животну причу која подсјећа на филмску.
„Двогодишњи рад у Калиновику, као медицински техничар, пружио ми је могућност да схватим себе, да одредим којим животним путевима требам кренути.“
У Градишку је дошао за послом, јавио се на конкурс Дома здравља. То је била година великих поплава 1974, када је цијело подручје било у води и блату, улице и насеља затрпани врећама са пијеском.
„Моја замисао била је да овдје почнем радити као медицински техничар, а да пређем у Казнено-поправни дом Стара Градишка, да се запослим као дефектолог. Ипак, схватио сам да Стара Градишка и рад са осуђеницима није моја перспектива“, памти Дуњић свој долазак у град на Сави, тада увјерен да ће боравак овдје бити привремен, али судбина је другачије одредила.
„Директор Дома здравља била је др Инес Тодић. Веома лијепо, срдачно ме прихватила. Распоредила ме у патронажну службу, са задатком да идем на терен, да разговарам са пацијентима, да их утјешим, помогнем, да будем њихов ослонац у бијелом мантилу. Она је велики значај придавала патронажној служби, која је била у повоју.“
Послије двије године рада у градишком Дому здравља Славко Дуњић је одлучио да настави школовање. Уписао је Медицински факултет у Загребу и кренуо на предавања. Био је одлучан да ту прилику искористи.
„Добио сам стипендију од Дома здравља, којом сам плаћао смјештај, и кредит од Републике БиХ, што је било довољно за храну. Опет сам био на новом почетку. Претходно сам се оженио, добио кћерку, свјестан да не могу губити вријеме, него се морам максимално посветити учењу и полагању испита. Да бих, тих пет година, могао студирати, био сам принуђен током љета радити на грађевинама у Њемачкој.“
Тај период у околини Улма, а касније на Боденском језеру, увелико је формирао његову личност. Схватио је, испричао нам је у својој животној исповијести, да рад и упорност отварају све путеве. А њему тога није мањкало.
„Трудио сам се да у првом року положим све испите, како бих у јуну, јулу и августу, дјелимично и септембру, могао радити у Њемачкој, на бауштели, и зарађивати за студије и за породицу. Хтио сам да своју кћерку могу одвести на море, као други родитељи моје генерације. Радио сам разне послове, а нарочито сам се специјализовао као бигер мајстор. То је израда жељезних конструкција и греда за бетонирање. Зато и сада често кажем да је то била моја прва специјализација у животу.“
Радио је и по десет сати. Било му је жао, каже, кад дође крај радног дана. Након дипломирања на Медицинском факултету у Загребу, гдје је провео пет година, др Славко Дуњић вратио се у Градишку и почео радити као љекар у Дому здравља. Двије године касније, на истом факултету, специјализирао је област опште и породичне медицине.
„Био сам колега са мојом драгом Инес Тодић, имали смо ординације у сусједству. Ништа ми није било тешко да урадим по њеном задатку. У то вријеме била је шеф службе. Када је пензионисана, трудио сам се да јој помогнем. Почела је губити вид, био је рат, град без гријања. Слао сам раднике да јој нацијепају дрва и унесу у стан, да наложе ватру. То је за њу, али и за мене, било важно.“
Године 1988. изабран је за директора Дома здравља. Ту дужност обављао је до 2003. године, када се опредијелио за приватну праксу.
„Оставку на функцији директора Дома здравља поднио сам, због сукоба интереса, јер сам изабран за посланика у НС РС.“
У новој, политичкој улози, Дуњић се борио за бољи статус здравственог сектора.
Рачунао је на снагу и утицај многих љекара који су заузели важне и утицајне позиције у политици.
„Њихова улога требала би бити примарно у интересу здравствене струке. Моје дискусије увијек су биле у смислу боље и ефикасније здравствене заштите, која не треба да буде скупа и недокучива. Ја сам 54 године у здравству. Никада није било добро, увијек је здравствени сектор било по страни. До деведесетих, здравство се финансирало посредством такозваних СИЗ-ова, који су имали потребу да новац утроше у друге сврхе, а здравство је било на чекању. У вријеме када сам могао утицати на локалну политику и организовати примарну здравствену заштиту, по својим искуствима и замислима, били смо међу три најуспјешније установе у Српској“, каже он.
О медицинској струци и љекарском позиву Дуњић је изградио своју теорију.
„Само добар човјек може бити добар љекар. Никако другачије. Написао сам рад, презентовао на конгресу, тврдећи да је доктор успјешан само онда када пацијент успије да попије њега заједно са таблетом. Љекар мора бити сугестиван, улијевати повјерење, стрпљив да саслуша и да објасни. Нажалост, љекари и друго медицинско особље троше много више времена на компјутерске шаблоне, уношење којекаквих података, испуњавање образаца, него што имају времена и могућности да се посвете пацијентима. Памтим једног угледног интернисту из Фоче и Калиновика који је, када уђе пацијент, палио цигарету, што је данас незамисливо, показивао да за њега има времена и стрпљења, и говорио, пожалите се. Стрпљиво је слушао и разговарао са сваким, без журбе и нервозе. Пацијенти воле разговор. Њима треба посветити пажњу, задобити повјерење“, објашњава он.
Др Дуњић помиње Болницу Градишка, чувену по својим љекарима:
„Наша болница има јаке коријене, дубоке темеље, које су постављали познати, угледни и веома стручни љекари, међу којима су Инес Тодић, Радојка Тенџерић, Петар Даниловић, Јово Десанчић, Саво Станишљевић, Мирко Тодоровић, Есад Прачић, Милутин Вучковац, Боро Шокчевић… Послије њих, било је тешко наставити, а још теже срушити тај здравствени систем.“
„Имао сам велику срећу, јер сам радио са докторицом Ружом Јарић, да је упознам и ангажујем. Пратио сам њен приступ пацијенту и замолио је да буде дио мог тима. Срећан сам јер се навршава 25 година наше сарадње и заједничког рада. Др Ружа је упамћена у нашем здравственом систему и вољена међу пацијентима“, похвалио је др Дуњић искусне сараднике, спреман да у свакој прилици охрабри младе колеге и подстакне на учење и напредовање у медицинској служби.
Сусрет са патријархом Павлом
Др Славко Дуњић се два пута срео са патријархом Павлом, а упознао је и његове насљеднике на трону СПЦ, Иринеја и Порфирија, који су му уручили висока одликовања.
„Патријарха Павла сам два пута срео у Патријаршији. Други пут сам испунио жељу да му мој син пољуби руку. Он је благо и умно дјеловао на човјека. Сијао је духовну снагу.“
Славков син Славко
Син Славка Дуњића има исто име и презиме. Под којим околностима је добио очево име?
„Послије лијепих тренутака, у младости, дошли су и лоши, који су оставили ожиљак на мом срцу. Послије моје кћерке Свјетлане, 1978. године рођен је син Огњен. У болници је добио сепсу и умро. Када је рођен други син, 1983. године, у болници сам питао супругу које име ћемо дати.
‘Ја сам већ уписала име, то је Славко’, одговорила је.
То ме изненадило, али сам убрзо сазнао да је на то утицала моја мајка Милица. Рекла је: ‘Снајка, дајте му име мога Славе, биће здрав и сретан’. Тако је и било. Мој син Славко је и мој колега, што ме чини поносним.
Моја мајка је била побожна и вјеровала да, након смрти дјетета, сљедећем које се роди треба надјенути очево име. Тако су се њих двије, моја супруга и моја мајка, договориле, а мени је само преостало да приједлог прихватим, што ми није било нимало тешко.“
Милан Пилиповић / Независне
