ДРВАР – Свечаност у част Славише Сабљића, познатог репортажера и хроничара свога краја и Крајине, који је рођен у овом граду 12. септембра 1946. а преминуо 1. новембра 2021. у Бањалуци, одржана је у сриједу, 17. априла.
Програм под називом „Сјећање на Славишу Сабљића“, приредили су РТРС и Општина Дрвар.
Сабљић је објавио неколико књига, телевизијских репортажа и путописа. Позната је његова ТВ серија „Капи завичаја“ коју је снимио у многим крајевина Републике Српске и БиХ.
На свечаности у Радничком дому у Дрвару приказана је епизода „Видово село“, међу повратницима и чуварима традиције и обичаја дрварског краја.
Сабљић је добитник бројних признања, међу којим и „Златног пера“ за изузетна новинарска достигнућа и допринос укупном развоју и унапређењу новинарства, које му је додијелило Удружење новинара Војводине.
Током 45 година рада, објавио је, према властој евиденцији, 22.000 прича, вијести, информација, репортажа, коментара. Био је и новинар „Независних новина“.
Снимио је више од 2.500 ТВ прилога и емисија. Први новинарски текст Славише Сабљића објављен је 26. марта 1976. године у Дневнику Радио станице „Братство-јединство“ у Дрвару, граду који му је прошле године, pothumno, додијелио највише признање.
„Славиша је бескрајно волио свој Дрвар, а ми Дрварчани који сада живимо у своме граду, поштујемо његову жртву и љубав према нашем заједничком завичају“, казала је Душица Рунић, начелница Дрвара.
Недељко Лајшић, аутор многих документарних филмова и репортажа те Славишин дугогодишни сарадник у РТРС-у, казао је, да од Славише, из његових репортажа новинари могу и требају учити.
„Славиша је волио људе, волио народ, и зато је успијевао да препозна суштину, да схвати човјека у свакој ситуацији, када му је добро али и лоше, да са њим подијели и радост и тугу. Са младим новинарима, дијелио је богато искуство и знање“, рекао је Лајшић.
Сабљић је пером описао а ногом стигао до сваке забити у бихаћком крају те Лици и Кордуну, Козари, Поткозарју, деценијама осликавао ћуд, нарав и муке својих земљака.
Некада пером и папиром а потом камером и микфрофоном. Мада је добио најзначајније новинарске награде у БиХ употпуњене златницима и еурима, њега су радовали више од тога комад гаравог меса са сеоског тавана, литар љуте крајишке шљивовице и грудва планинског сира.
„Увијек сам желио писати о оном што видим и доживљавам, никад из треће руке. Није ми тешко пут под ноге, зими и љети па у сусрет земљацима на њиховом прагу па чак и када их затрпа снијег. Зато су ме многи радије дочекивали него Хамдију Поздерца или оне наше партизанске хероје из Дрвара и Грахова, мог завичаја“, причао нам је Славиша, у чијим репортажама је, што је овом репортажеру било сасвим својствено, један сасвим обичан магарац заузео почасно мјесто.
„Док је људи биће и магараца али неки, ни криви ни дужни доспијевају и на суд. Један је чак завршио и у књизи заједно са својим газдом Душаном Јочићем из села Мрачај код Грахова“, говорио је Славиша, често препричавајући анегдоте.
Прича почиње у вријеме зељотреса који је још давне 1979. године разрушио граховски крај. Наишла комисија па свима уписала шестице, неким регуларно, неки подмитили државне чиновнике…
Душан Јочић није имао разлога да било шта лажира јер од кућерка није остало ништа. Убрзо је добио врећу динара вриједну садашњих 200 марака те купио циглу и други материјал, довезао старим „фапом“ али мало подаље од куће, није било пута до авлије. Шта да уради, преостало му нешто пара па купио магарца да принесе циглу до градилишта.
Али с магарцем банули и проблеми. Испоставило се да је ненамјенски потрошио паре на магарца тојест преварио државу.
Инспектори утврдише тако да је магарац неплански оштетио буџет. Наредили домаћину да све хитно врати држави плус камате. Растужио се човјек а Славиша о његовој невољи написао репортажу, пукла брука у цијелом крају јер су други куповали тракторе па ником ништа а сиротог Душана, због магарца, ставило на стуб срамоте.
„Писао сам о томе, извршио утицај преко јавности па су Душану опростили гријех. Срећан због таквог развоја догађаја Душан ми је у знак захвалности поклонио вијенац бијелог лука, о врат ми га окачио ко’ побједнику на коњским тркама у Петровцу и Дринићу“, закључио је, побједнички, ову причу о јединственом догађају из дуге новинарске праксе.
У његовим биљежницама записана је још једна прича у којој је магарац главни лик али је она новијег датума, настала с краја посљедњег рата. Прича Славиша, као да чита књигу. Слушамо га, са великим интересовањем.
„Седмог августа 1995. године сретох на Оштрељу неког Илију из Стрмице код Книна, пјешачи три дана и двије ноћи без престанка, води магарца а преко њега пребацио двије јутене вреће. Питам, да ли си гладан Илија? Јесам, каже. Онда му предложих да свратимо у оближњу кантину, да се нешто презалогаји. Видим, мука и глад га спопали, не зна се шта је горе, зато подуплам порцију. Упитах, камо си се запутио а он ће, не знам ни сам, идем што даље па гдје се зауставим. Убрзо аутобусом наиђе Мишо Поповић, мој познаник из Дрвара, на путу за Зворник. Средим превоз за овог несрећника, мислим нека иде куда га воља. Обрадова се Илија па ће ми на уво, брате Славиша, могу ли те нешто замолити, имам жељу да ти поклоним овог мог магарца за награду, само да се не увриједиш, а ја одох. Тако је и било. Убаци он вреће у аутобус а ја магарца за уво па свако на своју страну. На несрећу, паде граната у нашој близини, на Ланишту код Кључа, и уби магарца а мене само улијепи блатом, и посу камењем, као рафалом и земља. Однесе враг магарца, а ја се само отресох па пут под ноге“,
Тако је причао Славиша. Његове колеге су и овом приликом, у Дрвару, као и путем, тамо и овамо, од Бањалуке, Приједора и Градишке, препричавале, његове анегдоте.
Славишина борбена искуства с људима и магарцима те по неком козом и свињчетом надахнули су и бањалучког карикатуристу Рајка Пушића.
„Драго ми је због тога. Нацртао Рајкан мене, ко’ бајаги и козу коју водим за уво. На питање, шта је Славиша Сабљић од бијеле технике успио довести из Дрвара у Бањалуку, одговор је духовит – БИЈЕЛУ КОЗУ“.
И друге приче живе, у Славишиним књигама и успоменама које чувају његови сарадници, пријатељи по перу. Мјесто у тим причама нашла је и Мара са Каменице.
„Мара с Каменице, бивша комшиница народног хероја Марије Бурсаћ је ипак највећа хоштаплерка која је дохакала птицама грабљивицама које су јој чиниле штету. Открила гнијездо пуно јаја, пажљиво их покупила и скувала те вратила назад. Сврака лежала три мјесеца, све док пилићи нису подрасли а када је схватила да је преварена, било је касно“.
Какав је твој професионални став након богатог искуства, питали смо, једном приликом, на промоцији његове книге „Капи завичаја“ у Рогољима, у Лијевчу.
„На крају, свако од нас се са оловком и биљежницом бори за неке идеале, трага за неком истином а онда се у кључним моментима испостави да су сви јачи од њега, политичари, лопови, битанге, криминалци и сви остали. Новинар остане једно обично магаре, које тумара плана, смисла и без циља“.
Тако је говорио Славиша Сабљић. За новине и за пријатеље, у доколици.
Како је Славиша говорио о себи
За ових четрдесет и три године бављења новинарством радио сам и сарађивао са четрдесетак медијских кућа из земље и свијета. Најрадије причам о сарадњи са Ројтерсом (током рата и прве двије поратне године) и београдском „Политиком“ у којој ми је објављено више од двије стотине репортерских записа из мјеста у Републици Српској и БиХ.
Девет година сам провео у Великој Кладуши. Објавио сам и осам књига о рату, ратним страдањима, те књигу о родном крају, али и збирку прича о мјестима у којима сам начинио своје ТВ приче. Поред пуно других ни мало, мање вриједних и значајних новинарских признања, посебно сам поносан на четрнаест великих новинарских награда. Међу њима је и „Златно перо“ које ми је додијелило Удружење новинара Србије, односно Војводине. Моје прво велико признање била је годишња новинарска награда „Ослобођења“ за вијест. Била је то прича о томе како су радницима у шумском радилишту Дроњкуша код Босанског Петровца, више од мјесец дана за доручак давали, а они су то јели, конзерве са храном за псе. Са њих је, претходно, кувар скинуо папирнате наљепнице са псећом главом на слици.
Објавно сам текст о слици коју је нацртао Пабло Пикасо, а која се данас налази у дубичкој библиотеци. Посјетио сам 42 манастира, а попео сам се на 12 највећих планинских врхова бивше нам земље. Од Мосора и Клековаче, па до Триглава, Стола и Маглића. Своју прву ТВ причу Радио-телевизији Републике Српске, објавио сам 21. априла 1992. године. Серијали „Мало сутра“ и „Капи завичаја” мојих руку, ногу и оловке су дјело. „Мало сутра“ је 2005. године била најгледанија ТВ емисија у региону.
Три дана сам био и директор Радио-телевизије Републике Српске. На то мјесто ме именовао Милорад Додик да би ме, мало потом, из ове медијске куће отјерао на улицу Драган Гашић, повјереник виског представника за РТРС. Вратио сам се тек послије пет чемерних година.
Моји саговорници били су Александар Ранковић, Раиф Диздаревић, Хамдија Поздерац, Хакија Поздерац, Рато Дугоњић, Нијаз Дураковић, Азем Власи, Фикрет Абдић, Јован Рашковић, патријарх Павле, Радован Караџић, Биљана Плавшић, Момчило Крајишник, Ратко Младић, Милан Бабић, Милан Мартић, Манојло Миловановић, Славко Лисица, Иво Санадер и Ивица Рачан, затим Карлос Вестендорп, Карл Билт, Ерик Шинсеки, Садако Огата, Елизабет Рен, генерали Мајкл Џексон и Руперт Смит, амерички амбасадор у БиХ Клифорд Бонд, те Титови генерали и народни хероји, Милан Шијан, Ђоко Јованић, Бранко Мамула, Милан Зорић, Раде Зорић, Ђуран Ковачевић…
