Сјећање на доктора Петра Даниловића: Борећи се за туђи, изгубио свој живот (ФОТО)
Преминуо је на радном мјесту, 16. августа 2002. године. Догодило се то на Одјељењу хирургије у Болници Градишка, гдје је, почев од 1965. године, провео радни вијек. У установи којој је посветио живот, спасио туђа срца, његово није издржало. Припремао се за још једну операцију, увјерен да ће бити успјешна. Није успио. Смрт је била бржа.
Примаријус др Петар Даниловић, угледни хирург из Градишке, којег његове колеге у бијелим мантилима памте, сјећају се и препричавају многа искушења у тешким временима, живот је посветио медицини.
„Доктор Даниловић је свачију невољу, свачију болест и жалост доживљавао као своју. У свој посао уносио је емоцију. То је, свакако, један од узрока преране смрти“, кажу његове колеге у градишкој болници.
Биографија доктора Петра Даниловића је богата, а његово име, међу љекарима, медицинским техничарима и пацијентима, послије 22 године од смрти, изговара се са поштовањем и уважавањем.
Рајко Додик, директор Болнице Градишка, каже да ова установа чува успомену на доктора Петра Даниловића, зачетника многих хируршких процедура.
Прва операција у општој анестезији урађена је у јуну 1971. године. У првој хируршкој екипи био доктор Даниловић, заједно са колегама Звонимиром Микином, Вјекославом Девчићем и Бранком Поткоњаком.
„Петру је судбина одредила да буде хуманиста и да помаже људима. Имао је тежак живот. Рођен је 14. јула 1940. године у Гашници, код Градишке, а већ са три године, са мајком Аницом одведен је у логор НДХ-а у Млаки и Јабланцу. Његов ујак Милан Ракас успио их је избавити из логора. Послије Другог свјетског рата, био је учесник многих радних акција на изградњи СФР Југославије“, испричала нам је Љиљана Даниловић, Петрова супруга и угледни педијатар.
Медицински факултет завршио је у Београду 1965. године. Његово прво радно мјесто било је у Медицинском центру Босанска Градишка, на Одјељењу педијатрије. На специјализацију из хирургије упућен је 1969. године, прво у Нову Градишку, потом у Бањалуку, а завршио је у Београду. Испит из опште хирургије положио је 1974. године. Послије специјализације радио је на Одјељењу опште хирургије. Шеф Хирургије др Петар Даниловић постао је 1984. године.
У Клиничко-болничком центру „Др Драгиша Мишовић“ на Дедињу у Београду, 28. децембра 1990. завршио је едукацију из ултразвучне дијагностике. Године 1978. у Ријеци постао је члан и оснивач Научног друштва дигестивних хирурга Југославије. Супспецијализацију из дигестивне хирургије завршио је у Нишу 1984. године. Био је веома активан у различитим здравственим удружењима, међу којима је Удружење херниолога формирано у Нишу 2001. године. Упоредо са напредовањем у области медицине, био је веома активан у друштвеном животу.
„Са др Даниловићем све је било много лакше, и за мене и за моје колеге које су касније долазиле, запошљавале се на Хирургији и стасавале поред њега. али и др Бранка Поткоњака те др Вјекослава Девчића“, рекао нам је хирург Бранислав Кукић и додао:
„Они су били ослонци, темељци градишке хирургије. Њиховим стопама наставили су млађи Емир Настић, Милош Кљајић, Славко Манојловић, Зоран Азарић, Алекса Средић, Мирко Манојловић, Поткоњак, Миливојац…“
Осим рада у Болници, доктор Даниловић био је веома активан у борачким удружењима, иницирао је хуманитарне акције, помагао сиромашнима. Оформио је Удружење франкофона у Градишци. Добитник је Крста милосрђа, којим га је 1994. године одликовао предсједник Републике Српске, Ордена рада са сребрним вијенцем Републике Српске, Савеза иноватора Српске, Специјалне значке Савеза резервних војних старјешина Југославије, захвалнице ОО СУБНОР-а Градишка, Плакете Медицинског центра 1976. године… Удружење ратних војних инвалида Републике Српске др Даниловићу је посмртно, 2016. године, додијелило захвалницу за допринос у збрињавању рањених бораца ВРС у Одбрамбено-отаџбинском рату.
Учешће у рату
Међу оставштином доктора Даниловића је извјештај о учешћу у рату.
„У периоду од 19. новембра 1992. до 25. децембра 1995. године, као хирург и шеф једне од хируршких екипа, учествовао сам у току ратних дејстава у БиХ, у збрињавању повријеђених и обољелих. Предмет мога медицинског дјеловања у том периоду били су повријеђени и обољели припадници и српског, и бошњачког, и хрватског народа. Тако је, на примјер, први мој пацијент 19. новембра 1992. године у Брчком био Бошњак Ариф (презиме сам му заборавио), иначе из села Јања, код Бијељине. У Теслићу сам у једној смјени од петнаест дана збринуо преко четири хиљаде повријеђених и обољелих.“
У Војсци Републике Српске стекао је чин капетана.
Политика
У мандату 1999/2000. године био је предсједник Скупштине општине Градишка. Његова оставка јединствена је у политичкој пракси. Након непримјерене расправе, која је, према његовом мишљењу, угрозила углед општинског парламента, доктор Даниловић је реаговао.
„Устао је иза радног стола и рекао да не жели учествовати у раду сједнице која је изашла изван граница пристојности. Заплакао је, уступио своје мјесто потпредсједнику и изашао из сале. Више се није вратио у политику“, посвједочило нам је неколико тадашњих одборника СО Градишка.
Омиљена пјесма
У оставштини др Петра Даниловић, међу документима и фотографијама је његовом руком исписан текст народне пјесме „Још не свиће рујна зора“.
Ту пјесму је много волио, испричала нам је његова супруга Љиљана, и обавезно пјевао. Много је волио своју мајку Аницу и говорио да га та пјесма на њу подсјећа. Сваки пут је, када чује пјесму „Још не свиће рујна зора“, показивао снажну емоцију.
