Бањалука – Базилике, манастири, манастиришта и црквишта на територији Бањалучке епархије у Републици Српској, сведоче о више од 1 500 година православне цркве на јасно ограниченом простору. Прве базилике на територији ове епархије саграђене су након Миланског едикта, у другој половини ИВ и првој половини В века.
О томе сведоче материјални остаци сакралних грађевина пронађених на подручју Бањалуке (Рамићи и базилика на Кастелу), Приједора (Зецови), Лакташа (Бакинци), Новог Града (Благај) и Котор Вароши (Шипраге). Протосинђел Теофил Димитрић, настојатељ манастира Осовица код Српца, подсећа да хришћанство на овим просторима, датира још из апостолског времена, јер у Светом писму помињу се Далмација и путовања апостола Павла:
“Овде су мисионарили ученици светих апостола, што нам даје могућност, не у континуитету, нажалост, да живот хришћанске цркве пратимо од првог века до данашњих дана.”
Када говоримо о архитектури српских манстира и црква, наглашава протосинђел Димитрић, имамо широк спектар, од класичних, канонских, византијских светиња до руских храмова и манастира са чувеним куполама и крстовима. Област која је административно припадала Бањалучкој епархији, од њеног оснивања 1900. године, обухватала је углавном подручје Босанске Крајине, чији први помен налазимо 1593. године у запису из манастира Подмалинско у Црној Гори.
Посебно је значајан рановизантијски град Балкис, најстарије епископско седиште на подручју данашње Републике Српске, пронађен у Бакинцима код Лакташа.
“Тај град први пут се помиње 597. године, у лето, када Теофил Симоката, византијски историчар, пише о продорима чувеног аварског војсковође Бајана који прелази реку Саву код данашње Градишке а некадашњег Сервициума, и руши 40 утврђења и насеља а међу њима и град Балкис,” каже археолог Бојан Вујиновић, истарживач Балкиса. Он такође појашњава:
“Приликом археолошких истраживања, проналазимо зидове висине четири метра, остатке спратних просторија, импозантно насеље које се састоји од горњег, средњег и доњег града, и три хришћанске базилике изван градских зидина. Највећа, димензија 42 са 17 метара говори о величини сакралног објекта у којем је могло боравити до 500 верника, и добро организованој хришћанској заједници.”
Натписи на камену, пронађени у базилици, на којима се помињу имена Константитус, Андреас и Констанц, доводе се у везу са чувеним салонитанским саборима одржаним под влашћу митрополита Хонорија 530. и 533. године у Салони.
Најстарији материјални трагови средњовековног манастира на подручју Бањалучке епархије пронађени су у Горњим Кијевцима, близу Градишке, на локалитету Манастириште-Карановац. Они потичу из 13. века а остаци средњовековне некрополе формиране око манастирске цркве указују на ранији период, 11. и 12. век. Недавно је почела обнова овог манастира. Такође, у Кијевцима и целом Поткозарају те на подручју Бањалучке епархије је велики број манастиришта и других црквених, сакралних објеката.
Теолог Славољуб Лукић, један од аутора монографије „Сакрална архитектура Банајлучке епархије“ заједно са Бојаном Вујиновићем и историчарем Марком Јанковићем, констатује да се на овом подручју налази шест манастира, Гомионица, Крупа на Врбасу, Липље, Моштаница, Осовица и Ступље. Осим историјата, записане су и многе занимљивости и народна предања о овим сакралним грађевинама.
“Међу најстаријим сачуваним средњовековним манастирима на подручју Бањалучке епархије, свакако је Крупа на Врбасу, испод древног града Врбаса. Први, посредно сачувани писани помен овог манастира је у Повељи папе Хонорија ИИИ који наводи више манастира, цркава и манастирских имања реда Светог Василија а међу њима и манастир Врбас,“ каже теолог Славољуб Лукић.
Први писани помен о манастиру Гомионица, рекао је за „Политику“ јеромонах Методије Крагуљ, настојатељ ове богомоље, је из 1540. године, под именом Гомионица али и другим именом Залужје.
“Наша црква је сачувала првобитни изглед, са фрескама у куполи. Њена архитектура је српско-византијска.”
Истраживања на подручју Бањалучке епархије, посебно новијег датума, доказ су знаменитог српско-православног градитељства и важан део за боље разумевање црквене организације и традиције. Кључну улогу у томе имају базилике и манастири, сматра Марко Јанковић, историчар у Архиву Републике Српске.
„Монографијом, чланцима, предавањиам и на друге начин, настојимо указати на тренд маргинализације ових тема и наших манастира, почев из периода Краљевине а потом и СФР Југославије. Тада је у БиХ постојала другачија историографија која није била наклоњена истраживању историје Српске православне цркве. Тада су сви манастири на подручју Бањалучке епархије проглашени нововековним, без било каквих дубљих анализа и истраживања,“ подсећа Јанковић. Интензивно истраживање сакралне архитектуре на подручју Бањалучке епархије је новијег датума.
„Део овог археолошког, сакралног и духовног блага српског народа је истражен али је извесно да ће обновом угашених манастира, откривањем трагова базилика и црквишта, оквир сакралне архитектуре Бањалучке епархије, бити употпуњен,“ наводи археолог Бојан Вујиновић, заслужан за истраживање, откривање и обнову дела православних манастира, посебно Осовице и Карановца.
Монографија
Похвале за монографију,“Сакрална архитектура Бањалучке епархије“ у издању Архива Републике Српске и Завичајног музеја Градишка, као ново и целовито дело изнели су, поред осталих јеромонах Методије Крагуљ, настојатељ манастира Гомионица, протосинђел Теофил Димитрић, настојатељ манастира Осовица, Дејан Дошлић, асистент на Филозофском факултету Бањалука и Бојан Стојнић, директор Архива Републике Српске.
„Аутори ове монографије, теолог, археолог и историчар, дали су нову димензију важној теми из домена архитектуре Бањалучке епархије,“ казао је Бојан Стојнић, директор Архива Републике Српске.
Извор: politika.rs / Милан Пилиповић
