БАЊАЛУКА – Више од 30 година колико је прошло од његовог избјеглиштва из Прокљана код Скрадина и доласка у Бањалуку, Дамир Дамјанић, пјесник и вођа изворне групе „Јандрино јато“, чува медаљу шампиона Југославије у кошарци, освојену 9. априла 1983. године.
Мало је познато да је овај чувар традиције и народних обичаја далматинског краја био првотимац Шибенке.
Иако је Кошаркашки савез Југославије дан послије освајања титуле и додјеле медаља поништио контроверзну утакмицу против Босне и одредио нову, на неутралном терену у Новом Саду, на коју Шибенчани из протеста нису дошли, а титулу додијелио сарајевском тиму, медаље играчима Шибенке нису одузете.
„Сматрали смо да је судија Илија Матијевић правилно досудио прекршај над Драженом Петровићем двије секунде прије краја, код водства гостујућег тима са кошем разлике (83:82). Дражен је слободна бацања искористио, и ми смо освојили титулу. Пехар и медаље уручио нам је Васил Тупурковски, тадашњи предсједник Кошаркашког савеза Југославије. Дан касније услиједила је шокантна одлука Кошаркашког савеза Југославије коју нисмо прихватили“, испричао нам је Дамјанић у Бањалуци, гдје је запослен у Фонду здравственог осигурања, 33 године послије овог догађаја.
Саиграч Дражена Петровића
Његова сјећања на овај спортски догађај сасвим су свјежа:
„То није било нигдје у свијету да се утакмица поништи дан касније. Ми смо то вече добили медаље и пехар, ја медаљу имам и данас, никада их нисмо вратили. Нико то од нас није ни тражио. Три дана су биле демонстрације у Шибенику, и народ се сложио да не идемо на мајсторицу. Све је то била политика, намјера да се Босна због Олимпијаде прогласи прваком“.
Дамјанић је био саиграч Дражена Петровића и један од најбољих кошаркаша тадашње државе. Овај спорт заволио је у дјетињству. Почео је у кадетима Шибенке, касније је био члан јуниорског и сениорског састава. Дамиров таленат препознали су у Шибенки, клубу елитног југословенског такмичења у којем се афирмисао Дражен Петровић, касније најбољи хрватски кошаркаш.
Шансу му пружио Зоран Славнић
Шансу у првом тиму Дамјанићу је пружио Зоран Славнић, играч Црвене звезде и репрезентације Југославије, који је дошао у Шибеник на заласку каријере.
„Мока је стигао у Шибеник послије Олимпијаде у Москви. Био је шоумен на терену, неприкосновен ауторитет. Веома строг“, присјећа се Дамир Дамјанић улоге Моке Славнића у својој кошаркашкој каријери, коју је наставио у Бањалуци, али као тренер женског тима Млади Крајишник.
О познанству са Драженом Петровићем каже:
„Ми смо се дружили још у дјетињству. Заједно смо проводили много времена. Имали смо исто интересовање, а то је љубав према спорту и кошарци. Он је био навијач београдског Партизана, а ја Црвене звезде. Сјећам се да је говорио како жели отићи у Београд и заиграти за ‘црно-беле’.“ Његов идол био је Драган Кићановић, велики ас Партизана.
Ипак, одлазак Драженовог брата Аце у загребачку Цибону и инсистирање Мирка Новосела, тренера и бившег селектора Југославије, пресудили су да он, умјесто у Београд, каријеру послије Шибеника настави у Загребу, сматра Дамир Дамјанић, којег су животни путеви, на које је пресудно утицао рат, одвели на другу страну и у други град – у Бањалуку.
ШАМПИОНСКИ ТИМ: У тиму Шибенке, осим Дамјанића и Петровића, неколико сезона играли су још Сретен Ђурић, Ивица Гулин, Живко Љубојевић, Роберт Јаблан, Ненад Славица, Милан Зечевић, Срећко Јарић, Бруно Петани, Бранко Мацура, Фабијан Журић, Жељко Марељ, Владимир Андроић, Зоран Ливјанић, а тренери Фарук Куленовић, Владо Ђуровић, Душан Ивковић и Зоран Славнић.
„Ово је састав екипе која је почев од 1981. године неколико сезона била у врху југословенске кошарке. Тим се није много мијењао иако смо сваке сезоне имали најбоље југословенске тренере“, испричао нам је Дамјанић.
„Јандрино јато“
Музику и завичајну пјесму Дамир Дамјанић је заволио истовремено кад и кошарку. Писао је пјесме и пјевао са пријатељима, а осамдесетих је постао члан изворне групе „Јандрино јато“, са којом је снимио и неколико албума за Радио-телевизију Београд. Пјесми је и сада вјеран, а „Јандрино јато“ популарно је на свим континентима. Најпознатије пјесме су „Буковицо, родни завичају“, „Велебиту, дигни се високо“, „Растанак“, „Милице, кћери“, „Теци, теци, Крко плава“, „Книне, граде, и тврђаво стара“, „Вратићу се крају своме“, „Звуци родног завичаја“, „Ту ми срце самује“, „Гори гора“, „Кад се сјетим мога родног краја“…
