Руски и српски народ су двије душе у истом тијелу, два братска народа којима припадам. Козара и Москва су два моја завичаја која волим једнако. На Козари, у селу Турјак, рођен сам у предратно вријеме, у Краљевини Југославији. Био сам логораш и партизански борац, а у Москви питомац, пилот, професор у Војној академији „Јуриј Гагарин“.
Укратко:
- Партизанску униформу обукао са 12 година
- Преживио логоре и постао пилот совјетске авијације
- Данас живи у Москви и пише књиге о антифашизму
Владо Зрнић (97), ветеран рата у Русији и учесник Војне параде на Црвеном тргу у Москви, писац књига и уџбеника о стратегији ратовања, оживљава успомене. Са једнаком љубављу прича о српском и руском страдању у Другом свјетском рату.
„Ми смо поднијели велике жртве, милиони су погинули у борби против фашизма. То сви, посебно младе генерације, треба да знају. Сада смо у неприлици, јер изнова морамо доказивати своју слободарску опредијељеност, и Срби, и Руси, два народа којима припадам“, казао је Зрнић за „Независне новине“. На његовим грудима је ордење за заслуге у рату и импресивној војничкој каријери.
„Русија је дала немјерљив допринос слободи свијета. То се не смије заборавити или стварати погрешна слика о тим догађајима. Руси, као и Срби, много су пропатили да би ослободили своје земље и свој народ, али помогли и другима. Фашизам се, на велику жалост, поново појавио и покушава овладати свијетом“, каже овај партизански курир са Козаре, а ветеран рата Русије. Зрнић сматра да је руски предсједник Владимир Путин много учинио да се не заборави жртва коју је Русија дала у борби против фашизма у Другом свјетском рату. Ветерани су уважени у својој великој и моћној земљи:
„Предсједник Путин се заложио и учинио да ми имамо потребан стандард, углед и значај у друштву. Зато је данас понос бити ветеран рата и стати на позорницу, на величанственој паради, на Дан побједе против фашизма. Од те побједе прошла је 81 година, али, клице фашизма су опет проклијале, не само у Европи, него и на нашем прагу, на прагу наших домова, наше домовине“.
Владо Зрнић је у десетој деценији написао неколико значајних књига. Трилогију на коју је, каже, посебно поносан чине књиге „Дан побједе“, „Руска историја“ и „Војно-патриотско васпитање“. Написао је и књиге „Југославија у рату“, „Повратак“, „Патриотизам у акцији“. Аутор је уџбеника о употреби нуклеарног и конвенционалног наоружања у руској авијацији. На ову тему одбранио је и докторску тезу, стекавши највише звање у подручју војних наука.
Књиге су збир искустава из војне каријере и историје, каже Зрнић, порука, идеја антифашизма, патриотизам и љубав према отаџбини, српском и руском народу, према заједничкој култури…
Владо Зрнић, партизански курир, заточеник усташких логора у Старој Градишци, Јастребарском, потом партизански курир у Шестој козарској бригади је 1947. са непуних 17 година упућен на школовање у Совјетски Савез. Био је пилот у 645. јуришном и 916. ловачком пуку совјетске авијације.
Партизанску униформу Зрнић је обукао у дванаестој години, јер се Козара морала бранити. Узео је пушку и ступио у рат. Прошао је пјешке пола тадашње Југославије и цијелу Босну, све до коначног ослобођења 1945. године.
„Рат и борба против окупатора били су мој једини избор, као и мојих вршњака. Многи нису дочекали слободу. На споменицима, гдје сваке године палим свијеће и полажем козарско цвијеће, њихова су имена и младе године. Нисмо имали дјетињство, него смо одмах постали борци за слободу свога рода“, прича Владо, становник московског насеља Монино.
У књизи „Козара“, коју је, каже, одсањао па сан записао, Владо ријечима слика завичај, дјетињство, љепоте Козаре. Описао је и борце из партизанских јединица, почетак рата, збјегове и јауке, усташке логоре. О родном крају прича са сјетом:
„Овдје волим сваки грм, пропланак, ријеку и поток… Увијек о томе размишљам. Сјећам се када сам из Ниша, из Штаба југословенске Прве армије, упућен на школовање у Совјетски савез. Понио сам у себи слике спаљеног села, изгорјеле породичне куће, тугу за погинулим родитељима и бригу за осморо браће и сестара“, испричао нам је Владо помињући родни крај и своје село под Козаром. На његовом огњишту, у засеоку Аџићи, нико не живи, само његове успомене.
„Овдје сам рођен ја и четири моја брата и четири сестре. Било је то давно. Било је то лијепо вријеме нашег дјетињства. Али, судбини је било на вољу да нас распрши по свијету. Прошло је много времена од када сам отишао, али родни праг, родна кућа и сјећање на живот овдје остају заувијек у памети.
Године прохујаше као вјетрови. Распрши нас рат и судбина, све прође брзо. И школа. И академска, и летачка, и професорска. Спознадох науке свијета, али ме нешто увијек вуче овамо, тјера на ово мјесто. Овдје ми је све драго, сваки путељак, поток, пој птице, мирис цвијећа, прољећа и љета, сваки пањ и свако дрво са мном разговарају.“
Извор:Независне / Милан Пилиповић
