Религија и човјек: Биографија поглавара Римокатоличке цркве папе Фрање

Aргентински кардинал Хорхе Марио Бергољо изабран је за поглавара Римокатоличке цркве 13. марта 2013, а одабрао је име Фрањо. До избора за 266. понтифа био је надбискуп Буенос Ајреса, а први је папа још од осмог вијека да није Европљанин и први са Јужне хемисфере и из редова језуита.

Бергољо је био инспирисан да се придружи језуитима 1958. године након опоравка од тешке болести.

Боловао је тада од тешке респираторне инфекције због које му је уклоњен дио плућног крила. Касније се присјећао да му је медицинска сестра спасила живот, одлучивши да удвостручи дозу лијекова које је примао.

Папа Фрањо је био син италијанских имиграната, радника на жељезници. Рођен је 17. децембра 1936. године, а надбискуп Буенос Ајреса био је од 1998. године. На положај кардинала уздигнут је три године касније.

Папа Фрањо и питање канонизације Степинца

Папа Фрањо је оспорио захтјев из Загреба да се кардинал Алојзије Степинац прогласи свецем без дубље провјере његовог лика и дјела.

Зато је основана мјешовита комисија од представника СПЦ и и Римокатоличке цркве о улози кардинала Степинца прије, током и послије Другог свјетског рата.

Једном приликом 2019. године. новинару ХРТ-а папа Фрањо је рекао да не зна чему би служило проглашење за Степинца свеца ако истина о њему није јасна.

Оцијенио је да у процесу канонизације постоје нејасне историјске тачке и истакао да је схватио да му је потребна помоћ тадашњег поглавара Српске православне цркве, патријарха Иринеја.

– Схватио да треба да затражим помоћ Иринеја. Иринеј је помогао, направили смо заједничку историјску комисију о кардиналу Степинцу и сарађивали смо. Чему би служило проглашење свеца ако ту истина није јасна? Никоме то не би служило – закључио је том приликом поглавар Римокатоличке цркве.

Важио је за скромног човјека, често је аутобусом ишао на посао, сам себи кувао и редовно посјећивао сиромашне четврти у близини аргентинског главног града.

Име Фрањо одабрао је у част Светог Фрање Асишког, оснивача језуитског реда, зато што се светац нарочито бринуо за добробит сиромашних.

Био је познат по својој скромности и посвећености социјалној правди. Течно је говорио шпански, италијански и њемачки језик. Током свог понтификата, залагао се за реформе унутар Цркве и наглашавао важност милосрђа и бриге за сиромашне.

Фрањо се истицао и по међународној видљивости као папе и посвећености међурелигијском дијалогу.

Папа Фрањо био је велики критичар необузданог капитализма, конзумеризма и претјераног развоја.

Прање ногу мигрантима

Од својих претходника се истицао и по несвакидашњим дјелима за једног поглавара Римокатоличке цркве.

Како би их одвратио од поновног уласка у оружани сукоб, 2019. године пољубио је ципеле супротстављеним лидерима Јужног Судана.

Прије девет година на Велики четвртак прао је ноге мигрантима оба пола различитих вјероисповести у центру за азил изван Рима, за разлику од његовог претходника Бенедикта XVI који то чинио само мушкарцима, а касније само свештеницима.

Папа Фрања ритуално је опрао ноге и осуђеницама у једном италијанском затвору.

Залагао се за борбу против климатских промјена, за универзално укидање смртне казне називајући је суштинским злом.

Папа Фрањо је критиковао пораст десничарског популизма, позивао на декриминализацију хомосексуализма, помогао је да се обнове потпуни дипломатски односи између САД и Кубе, преговарао о споразуму са Кином како би се дефинисао колики утицај тамошња Комунистичка партија има у именовању кинеских бискупа.

Будући да је имао мање формалан приступ папству од својих претходника, боравио је у пансиону Свете Марте уместо у Апостолској палати, званичној резиденцији поглавара Римокатоличке цркве.

Упркос неколико здравствених изазова, укључујући операцију дебелог цријева 2021. године и киле 2023. године, као и повреду десне надлактице након пада у својој резиденцији у јануару 2025. године, папа Фрања је у својој аутобиографији изјавио да је здрав и да не планира да се повуче са мјеста поглавара Римокатоличке цркве.

Почетком мјесеца оболио је од акутног бронхитиса због којег је 14. фебруара смјештен у болницу у Риму.

Преминуо је 21. априла, а сахрањен је данас у Риму.

Д. Јанковић