Три и по деценије после смрти Стојана И. Делића, народног учитеља, пореклом из Лушци Паланке код Санског Моста, који је радни век провео у Градишци, његов зет Зоран и кћерка Вера Крстић, лекари из Београда, постхумно су објавили два романа „Учо из Борове Равни” и „Истрага” пронађена у Стојановој оставштини. Тиме су, казали су на недавној промоцији у граду на Сави, испунили Стојанову давнашњу жељу. На ову свечаност књиге, где су оживљене успомене на угледног учитеља, дошли су многи Градишчани, међу којима Стојанови пријатељи и колеге.
„Објављена су два, од укупно пет романа пронађених у Стојановој литерарној оставштини. Писани су старом писаћом машином без прореда, чија слова су избледела. Последњи роман, „Корак испред смрти”, који такође планирамо штампати, писан је руком, у болничком кревету”, рекао је Зоран Крстић.
У романима и приповеткама у рукопису, записао је Витомир Лукић, такође учитељ, Стојан је „речима извајао лик Грмечлије, патриоте и борца, робусног, а сетног, заштитника обесправљених, угрожених и понижених”. Овај писац, чија дела су објављена после његове смрти, био је народни учитељ у најплеменитијем смислу, казао је његов дугогодишњи колега и пријатељ Јово Обрадовић.
„Стојан је описменио многе генерације, јер је после Другог светског рата у БиХ већина становништва била неписмена. Код младих, код својих ученика, развијао је радне навике и љубав према средини у којој живе. Био је врстан педагог, методичар и практичар,” казао је Обрадовић након промоције Делићевих романа.
Ова промоција је, казали су говорници на овој несвакидашњој свечаности, његов симболичан повратак кући. Професорица српског језика и књижевности Радана Станишљевић, говорећи о роману „Учо из Борове Равни”, нагласила је да је то „сведочанство о тешком времену после Другог светског рата, сиромаштву, утемељењу школа, описмењавању, али и Стојановом ентузијазму и одлучности да се то мења”. Роман „Истрага”, написан 1984. године, литерарна је слика новог, другачијег времена, у средини где је Делић, како наглашава професорица Станишљевић, јасно исказао принципе својих јунака оданих идеји која их је водила на путу ослобођења. Професорица Станишљевић је нагласила: „Због доследности тим принципима, они су постали страдалници и жртве властите идеологије. Суштина овог романа сажета је у пишчевој поруци – ако човек падне, пружи му руку, јер се никад не зна може ли сам устати.”
„На предлог дугогодишњег пријатеља и колеге, доктора Славка Манојловића из Градишке, моја супруга Вера и ја, одлучили смо да јавно проговоримо о Стојану, његовом животу и његовим романима. Оживели смо успомену на Стојана И. Делића”, казао је Зоран Крстић у дворани Културног центра у Градишци, где је уз подршку градске управе и више јавних установа приређена прва промоција Делићевих романа. У Градишци, међу сродницима и потомцима Стојана Делића, промоција је побудила снажну емоцију и оживела сећање на њега. Делићеви романи до сада су читани само у породичном кругу, а након промоције постали су веома читани у граду на Сави, чији становници су главни ликови у романима Стојана Делића.
Оставио дубок траг у образовању
Стојан Делић, рођен 1931. године, након Другог светског рата се с породицом доселио у Лијевче поље, у село Дубраве код Градишке. У граду на Сави завршио је Нижу реалну гимназију и овај град заволео, прихватио као нови завичај. После завршетка Учитељске школе у Сарајеву, декретом је распоређен у село Борова Раван код Бугојна, потом у Јабланицу и Ламинце код Градишке. У сваком од ових села оставио је дубок траг у образовању. Био је такође учитељ и директор више школа у градишком крају, референт за школство, директор Центра за основно образовање и васпитање, директор графичког предузећа „Нова штампа” и службеник градишке општинске управе.
Извор:Политика / Милан Пилиповић
