У наставку шетње кроз најбоља издања оног што смо звали југословенском музиком, дошао је ред на човјека који се, поред свих својих мушичавости, увијек држао правила „Мало, али добро“.
То се најбоље види, и чује, кад се погледа његов готово минималан опус у односу на то да је пет деценија прошло од његових почетака. Један од три битна Оливера наше сцене, уз Драгојевића и Млакара, је правио разне лудости у својој каријери, али је таквих као он на прсте једне руке. Нарочито тај микс фанка и џеза каквим се осим њега и Миљенка мало ко тако успјешно и предано бавио.
