Дарио Гвозден, магистар српског језика и књижевности из Градишке дуго изучава улогу, значај, поруку и утицај ријечи, као неизбјежног средства у свакодневној комуникацији. У емисији „Ријеч и слово“ РТВ Градишка, он указује на значај ријечи у дјелима познатих писаца.
Ријеч је основна јединица сваког језика, која у народном изговору и предању, има вишеструка значења. Тако често чујемо да ријечи не треба бацати у вјетар, да је неко дао часну или посљедњу ријеч, да нема ријечи, (којом би исказао осјећање или описао слику) да је остао без ријечи, да је потребно пријећи са ријечи на дјела, да је ријеч застала у грлу, да треба, прије изговорене, извагати сваку ријеч, не бити шкрт на ријечима. Постоји ријеч која свијетли или прејака ријеч која убија, као што је говорио пјесник Бранко Миљковић. Мирослав Крлежа је казао да ријечи спајају људе као мостови, стварајући у исто вријеме, између човјека и нечовјека, непремостивости врло често дубље од најмрачнијег понора. Владимир Назор у пјесми „Значење ријечи“ каже: „Бојати се немој ријечи. Ко би знао, значења колико свака од њих крије.“ И ово је доказ, наглашава професор Дарио Гвозден, да су ријечи у поезији, књижевности као и свакодневном животу и комуникацији, увијек отворене за нова значења.
Ријечи су најсавршеније средство помоћу којег се споразумијевамо и функционишемо. Ништа тако добро не може објаснити наше осјећаје, намјере, аргументе, догађаје, доживљаје као оне. Ријечи дочаравају сваки тренутак, свако мјесто, свако дешавање, наводи Гвозден. Он подсјећа да су познати писци, књижевници, који су оставили дубок траг у нашој литератури, кроз своје ликове, на својствен начин указали на значај ријечи. Нобеловац Иво Андрић у књизи „Историја и легенда“ каже: „За некога су ријечи круте, непрозирне и непомичне ствари, као камење поред пута, а за некога прозирне, разнобојне, лаке, и промјенљиве, као кристали, роса, облаци.“
О важности ријечи, наводи професор Дарио Гвозден, свједочи и мисао Меше Селимовића из његовог романа Дервиш и смрт: „Ријеч обавезује и она је чин, обавезује пред другима, али и преда мном“, или: „Лијепа ријеч је као лијепо стабло, коријен му је дубоко у земљи, а гране се под небо уздижу.“
У прилог томе је и народна пословица, лијепа ријеч и гвоздена врата отвара, наглашава наш саговорник, рекавши да „у најтежим тренуцима, у неподношљивим просторима и амбијентима, ријеч је била лијек.“
Знао је то и Андрићев Заим који је својом причом и причањем бојио дане провођене у Проклетој авлији:
„Ту, поред његове зграде, ствара се, у сјенци, сваког јутра, танак круг око неког Заима. То је омален и погнут човјек бојажљива изгледа, који говори тихо али сигурно и одушевљено, а говори увијек о себи и казује све само у крупним потезима. Прича увијек о истој ствари и толико је увеличава и умножава да би требало бар сто педесет година живота да један човјек све то доживи.“
Професор Гвозден, бавећи се темом и улогом ријечи у нашој свакодневици, подсјећа да ријеч по ријеч гради реченице, а реченице, текст: „Позната нам је дефиниција, да је књижевност, умјетност чије је основно средство изражавања, ријеч. Ту ријечи, поред дословне, добијају и сасвим другачију функцију. Често су, са више повезаних и пренесених значења за којима ми, читаоци, трагамо. Музичари, сликари, вајари, позоришни и филмски ствараоци, имају на располагању видљива и опипљива средства којима се служе у свом изражавању. Једино писац нема ништа друго до ријечи. Он од обичне, несталне и промјенљиве ријечи, прави средство умјетничког изражавања и, умјетничко дјело.“
Читањем ријечи и реченица које творе слику, симболично путујемо разним предјелима свијета гдје наша нога, можда, никад неће крочити, упознајемо многе културе, навике, менталитете, људе, постајемо психолози и у свом окружењу, указује Гвозден на ријечи које стварају слике, често вјерније него кистом урађене или глином извајане.
Књижевност саткана од ријечи је живот у корицама књиге. Начин на који говоримо највеће је наше огледало. Избором одговарајућих ријечи, све се може лакше и срећније ријешити. Ријеч је наше највеће оруђе, каже Гвозден. У прилог наводи цитат из књиге „Историја и легенда“, Иве Андрића:
„На хиљаду разних језика, у најразноличнијим условима живота, из вијека у вијек, од древних патријархалних причања у колибама, поред ватре, па све до дјела модерних приповједача, испреда се прича о судбини човјековој, коју без краја и прекида причају људи људима. Начин и облици тога причања мијењају се са временом и приликама, али потреба за причом и причањем остаје, а прича тече даље и причању краја нема.“
Извор: Независне новине / Милан Пилиповић
