Прича из Јазовца: Завичај је мјесто гдје расте трешња на коју си се прво попео (ФОТО)
Од хиљаду становника у Јазовцу средином прошлог вијека, бројка је спала на стотинак. Према посљедњем попису, у овом селу било је 127, већином старијих, особа у педесетак кућа.
У многима одавно ватра не гори, не извија се дим из димњака, а врата на зарђалим багламама нико не отвара. Многи Јазовчани, рођени и одрасли у брежуљкастој питомини, у Поткозарју, отишли су. Овдје станују само њихове успомене.
Живе у Градишци, Бањалуци, Београду, Новом Саду, Ријеци, Љубљани, али и Бечу, Цириху, Салцбургу, Фиренци, па још даље, у Торонту, Њујорку, Мелбурну…
Они су занатлије, кројачи, бравари, возачи, кувари, полицајци, официри, професори, љекари, научници…
Јазовчани пате за својим селом, тугују једни за другима и подсјећају на давнашњи живот, када су овдје свјетлост расипале петролејке, када су навече ишли на прела и игранке у Ћелиновац, Кијевце или Јурковицу, свирали, пјевали, причали о вилама и вилењацима, када су школарци читали јуначке пјесме, а старији пажљиво слушали као да ће сваког тренутка на врата банути или поред куће на Шарцу пројурити Марко Краљевић, највећи јунак епских пјесама у десетерцу.
Јазовчани памте и приче о мељави у воденицама на рјечици Јурковици и о врућој кукурузи и сланини.
Препознају се, како су написали носталгичари из Јазовца, по надимцима, Рића, Орловић, Пећо, Вицко, Мачак, Стоћо, Миланџа, Личан, Шоша, Јелаш, Омерица, Мрки, Панцов, Брко, Библија, Кисин, Бенеш, Кацан, Брена, Цеца, Вики, Кеба, Ћоко, Пићин, Гери, Шмајсер, Петрин, Куџо… Живи и сјећање на Јазовчане који су, када им дође жута минута, псовали сунац, сирац, тамну ноћ, малог Бога, великог врага, или изговарали узречице, брале, мајко, синовче, рођо, буразеру…
„У свијету можеш постати имућан и угледан, зарадити велики новац, али у завичају си као и сви други, без разлике и изузетка. У свијету се можеш разочарати, али ћеш у завичају наћи утјеху. Завичај је мјесто гдје расте трешња на коју си се прво попео“, написао је неко од Јазовчана након сада већ традиционалних породичних сретања.
Ауторство није потписао, ваљда увјерен да то може рећи свако из овог или сличног села.
Породични сусрети
Породична окупљања су све чешћа у Јазовцу, малом селу са неколико заселака по имену Чардачани, Доњани, Брђани, Љубојевићи, Пешта, Миљковићи и Греда. Први су се овђе прије неколико година окупили Шљивари, а прошле године Шкорићи.
На сусрету Шљивара, у домаћинству Александра Шљивара, дугогодишњег возача у Италији који се у родни крај вратио са породицом, окупили су се сродници истог презимена из Доброг Села код Босанског Петровца, Голубића код Книна, села Зебе у општини Босанско Грахово, Јабланице, Подграца и Јазовца код Градишке.
У тим крајевима они су најбројнији, али их има и у другим мјестима, у сусједним државама, Европи и свијету. Допутовали су и Шљивари из Италије, Њемачке, Србије, Хрватске…
„Сви ми смо поријеклом из петровачког краја, већином потомци Луке Шљивара, који је рођен почетком прошлог вијека. Цијелу годину радујем се овом сусрету јер је важно да знамо ко смо и одакле потичемо“, казао је Александар Шљивар. Сусрети су значајни, сматра Александар, јер се срећу многи презимењаци и сродници који су се заборавили или се уопште нису познавали.
Шкорићи из Јазовца и њихови потомци први пут су се окупили у недјељу, 21. јула 2024. године. Дошли су из многих земаља да се виде, подсјете, упознају. Неки се нису виђели и по више деценија. Отишли су у свијет, у потрази за бољим животом него што су имали у Јазовцу. Некада се до овог села тешко могло доћи, путеви су били лоши, скромно се живјело, мало имало, причају старији Шкорићи који су одавде, почев од шездесетих година прошлог вијека, отишли у Србију, Словенију, Аустрију, Шведску, Швајцарску, Хрватску, Италију…
Жаклина и Предраг Шкорић са породицом допутовали су из Италије, Славица и Зоран Шкорић из Швајцарске, Борислав Трифуновић, потомак Шкорића, дошао је из Зрењанина, Љубица Бецић, рођена Шкорић, из Лесковца, Зорка Граонић из Бањалуке, Радмила и Славко Јокић из Љубљане, Мира Мандић допутовала је из Шведске, Мира Јокић из Вуковара…
„Срећна сам. Моја мама је рођена у Јазовцу. Ја сам унука Пиље Шкорића. Сваки долазак овамо ме весели. Ту сам долазила у дјетињству и увијек ми је било лијепо“, оживјела је успомене Мира Мандић, рођена у Бечеју. Свако од Шкорића имао је шта рећи, испричати, објаснити своје мјесто на породичном стаблу, нацртаном на школској табли.
Стара школа и још старија кућа
Тамо гдје је стара школа, ту је центар села. Тако сматрају многе генерације бивших ученика. Сада је овдје настава организована само за два ученика. Нема их више. Некад их је било стотину. Покојни Стојан Шкорић, ђак прве генерације након Другог свјетског рата, често је причао о школи. Његова кућа је у првом комшилуку.
„Све нас је учио Илија Слијепчевић из Турјака, први учитељ у Јазовцу. Касније је стигла и учитељица Ђулба, којој сам презиме заборавио. Сви смо били добри ђаци јер је шиба, као стална пријетња за нерад, лоше учење и владање, увијек била зађевена изнад табле, као опасна пријетња за несташне ђаке и за незналице“, причао је Стојан, сјећајући се свога ђаковања.
„Село без школе је као човјек без очију, као глава без памети, као дан без Сунца“, причао је Стојан своме унуку, ђаку прваку.
Најстарија кућа у Јазовцу такође припада Шкорићима. Изградио је 1921. године Стеван Шкорић, заједно са супругом Спасенијом. У тој кућу одрасло је много генерација. Послије Стевана, кућу је наслиједио његов син Пиљо, потом унук Славко и праунук Дарио. У истом дворишту сада одрастају Стеванови чукунунуци, а Дариови синови Невен и Данко.
„Кућа је и изворном стању, осим мање доградње. У њој је рођено много Шкорића, у свакој генерацији по петоро, у просјеку. Кућа није оштећена у ратовима, олујама, нису је похарале војске, сравнили земљотреси… Свако од нас из старе куће носи лијепе успомене“, казао је Дарио Шкорић.
„Стара кућа је одувијек, колико ја памтим, била окречена у бијело. Видјела се издалека, била оријентир за путника, јер се налази поред сеоског пута, на неколико метара. У њој су живјели мој дјед Пиљо и бака Љуљика, драги и угодни за све нас, као и за свакога ко наиђе па наврати на част и разговор“, присјетила се свога дјетињства и одрастања у старој кући Гордана Голић, ђевојачки Шкорић, настањена у Градишци.
Ова древна грађевина знаменита је у Јазовцу и околини зато што је ту седамдесетих година прошлог вијека снимљен играни филм „Три јаблана“.
„Три јаблана“
Драма „Три јаблана“, посвећена дјеци Козаре која су, након логора и прихватилишта за ратну сирочад у Другом свјетском рату изгубила идентитет, снимљена је прије пола вијека у Јазовцу те сусједним селима Ћелиновац, Јурковица, Турјак, Грбавци…
Јабланова поред кућа Стојана и Славка Шкорића одавно нема, али су они преживјели у сјећањима малих Козарчана и помогли да пронађу свој завичај.
У филму редитеља Јоакима Марушића, по тексту Марина Зурла, главне улоге тумаче Власта Кнезовић, Угљеша Којадиновић, Мустафа Надаревић, Божидар Орешковић, Нева Росић и други, а са њима, у епизодним улогама, мјештани Јазовца. Филм је, испричао нам је Драгиша Шкорић, снимљен 1976. године, а у програму ЈРТ-а први пут приказан 29. новембра 1977. године. Испред старе куће снимљен је највећи дио драме о повратку младића из Загреба (Томо Пејић) у свој завичај, сусрет са оцем и родбином, ископавање ракије закопане у вријеме његовог рођења, велико славље уз тамбураше из Ћелиновца и друге сцене засноване на истинитим догађајима. У селу је некада постојао Фудбалски клуб „Три јаблана“, али се угасио, некако истовремено када су олује обориле јабланове испред Шкорића куће.
