У Градишци је јуче у 94. години преминуо Момчило Марјановић, најстарији учитељ у овом крају, којег памте многе генерације његових ученика. Био је омиљен у својој улици, насељу, у граду, посебно међу ђецом и омладином. Учитељску школу завршио је у Бањалуци 1949. године а сљедеће распоређен на рад у Доње Карајзовце.
“У првом и другом разреду дочекало ме 88 ученика. Са 19 година преузео сам важан друштвени задатак и настојао да га, учећи од старијих колега, обављам одговорно. Тада је учитељ, у селу имао вишеструку улогу. Он је био важан друштвени радник чије обавезе нису завршавале одласком ученика из школе,” говорио је Момчило Марјановић, присјећајући се својих почетака.
“Учитељи су просвјећивали сеоску сиротињу у селима, које је, у сваком погледу опустошио Други свјетски рат. Ми смо били вјесници бољег живота, уводили нове технологије у пољопривреди, говорили о предностима употребе вјештачког ђубрива, нових сорти пшенице и другог жита, предностима електрификације, важности здравственог просвјећивања,” објашњаво је често Марјановић, рођен у Рогољима, улогу учитеља у овом крају, помињући босоноге и голуждраве дјечаке и дјевојчице својих првих генерација, жељне знања, одлучне да учењем изграде срећнији, бољи живот.
“Многи моји ученици из Кијеваца, гдје сам провео 16 година, гдје сам се оженио, добио дјецу, постали су угледни и учени љекари, инжењери, историчари, умјетници, предани науци и друштвеној заједници. Има их у цијелом свијету и сваки сусрет са њима враћа ме у то вријеме, када се није много имало али много маштало и жељело,” записали смо Марјановићева сјећања. Био је омиљен учитељ многих генерација који чувају старе, ђачке фотографије и друге успомене. Осим Карајзоваца и Кијеваца, извео је многе генерације и у градским школама “Атиф Топић” и “Браћа Рибар”, данас школама под називом “Козарска дјеца” и “Васо Чубриловић”.
М.Пилиповић
