Преко океана до Градишке, до огњишта
Када се далеки свјетови слију у једно срце. Прича о нити која спаја Америку, Европу и Аустралију у нераскидив круг породичне и пријатељске љубави и завичајних успомена.
Постоји једна невидљива, али јака и нераскидива нит којом је Градишка опасала планету. Годинама, па и деценијама, испраћала сам своје пријатеље и рођаке. Одлазили су тихо, с коферима пуним успомена и срцем испуњеним љубављу према завичајем, постајући моји „бисери“ расути од далеке Америке преко Европе па све до Аустралије. Али, колико год далеко отишли, ти бисери никада нису изгубили свој сјај, нити су заборавили шкољку из које су потекли.
Ове године, љето у Градишци није само смјена сунчаних дана и топлих вечери поред Саве. Ово љето мирише на загрљаје који су дуго чекани. Са четири стране свијета, из Њемачке, Француске, Америке, Аустралије и блиске Србије, моји пријатељи и родбина спаковали су кофере са само једним циљем – доласком у Градишку у град који воле због људи и огњишта.
Њемачка и Француска су близу, бар географски. Пријатељи и рођаци долазе најбрже, са причама о прецизности, раду и уређеном систему, али и с оним видним олакшањем на лицу чим пређу гранични прелаз и угледају препознатљиве обрисе нашег града. За њих је долазак у Градишку ресетовање од брзог западног ритма, прилика да успоре и попију кафу која траје сатима.
Та кафа траје још дуже кад нам се придружи другарица из далеке Америке, са друге стране Атлантика. Након двије године дошла је да види мајку, оца, брата и сестру која је дошла из Париза само да се загрле. Да се њихова дјеца виде, исткају нераскидиву родбинску везу.
У далеком Денверу Градишка се чува у причама, у традиционалним рецептима, али и мирису брескве која има исти окус као и она из родних Грбаваца и Турјака. За њу је овај долазак лет преко пола свијета, али, како каже, ниједан километар није превише када знаш да те на крају пута чека твоја улица, твоји људи…
Можда највећи подвиг праве они који су ми дошли из Аустралије. Управо им је стигла зима па им је долазак у Градишку још дражи јер их осим топлих загрљаја очекују и топли дани. Са петог континента стижу приче из Перта, долазе нам нове идеје и културе јер смо у породицу пригрлили и једну Филипинку.
У разговорима навиру бројна сјећања на лијепе, али и тужне тренутке. За њих је Градишка мјесто гдје спуштају сидро па иду у кратке посјете родној груди, у Славонију. За њих, долазак овдје је повратак сопственим коријенима, доказ да даљина не може ништа ономе што је уписано у генима.
А из нешто ближег комшилука, из братске Србије, стиже родбина с којом дијелимо свакодневицу, али нас обавезе често спречавају да се виђамо онолико колико желимо. Њихов долазак доноси ону посебну, живу енергију, преплитање пошалица и радост заједништва која не захтијева дуга прилагођавања.
Градишка је овог љета мјесто на коме су се бројни путеви укрстили. Можете ли замислити ту трпезу и тај жамор? На истом мјесту, на обали Саве и под сјеновитим крошњама Козаре, бројни пријатељи и рођаци доносе приче с асфалта европских метропола, америчких предграђа, аустралијских плажа и београдских улица.
Сви они, иако говоре различитим језицима у свом професионалном животу и живе у потпуно другачијим културама, у Градишци поново постају једно. Поново су то они исти дјечаци и дјевојчице који су некада трчали овим улицама, пријатељи који су дијелили школске клупе и рођаци чије су породичне везе јаче од сваког океана.
Ово љето у Градишци није обично. Фестивал је то емоција, живописни ђердан састављен од расутих бисера који се, макар на неколико седмица, враћају у Градишку, једину адресу уписану у њиховим срцима.
Добро нам дошли кући!
Г.Влаинић
