Изложба „Доња Долина, археолошка истраживања и вишедеценијски заборав“, коју је у „Завичајном музеју“ у Градишци приредила Славица Арсенијевић, актуелизовала је значај Доње Долине у дугој и богатој историји те садашњи статус овог мјеста, крупним словима уписаног на археолошкој карти БиХ и региона. Овом изложбом обиљежава се 120 година од првих, већих археолошких ископавања у Доњој Долини, која су започела 1899. године. Томе је, три године раније претходио проналазак бронзане кациге коју је, на својој њиви изорао земљорадник Илија Кнежевић. Овај догађај указао је пут археолозима Фрањи Фиали и Ћири Трухелки, да започну темељита истраживања. Већ након неколико година, испоставило се да је Доња Долина једно од најзначајнијих археолошких налазишта у БиХ.
Праисторијско насеље распрострањено је на територији данашњих села Доња Долина и Горња Долина. Ријеч је о комплексном, вишеслојном локалитету са остацима старијег насеља из касног бронзаног доба у Горњој Долини, млађег насеља из жељезног доба на Градини и некрополе на Тименичкој Греди у Доњој Долини. Ово насеље распрострањено је на територији данашњих села Доња Долина и Горња Долина.
У Доњој Долини постојала су два насеља. Старије насеље подигнуто на Греди уз Саву, које је око 700. године п.н.е. напуштено и подигнуто друго на сојеницама на простору које се данас назива Градина, али недалеко од старог насеља.
“Ово насеље се простирало на површини од око 40 хектара. Куће су грађене од дрвета на платформама претходно подигнутим на дрвеним стубовима. Оно показује значајан напредак у начину живота становника у односу на претходни период,” написао је Цвјетко Буловић, у књизи “Прошлост Градишке.” Он даље наводи да је насеље грађено као равничарско, са два реда кућа и комуникацијама усмјереним према Сави.
Поред земљорадње и узгоја стоке било је развијено, између осталог, занатство. На то указују пронађени остаци гвожђа, стакла, бронзе, керамике и другог материјала. Пронађени су калупи за обликовање предмета од метала, као и друга оруђа за израду различитих предмета за употребу.
“Уз куће су грађени и други објекти, штале, оставе и сл. Поред наведених и других активности, становништво овог насеља се, због повољних природних услова, бавило још ловом и риболовом,” записао
је Буловић.
Становништво
Сматра се да су становници овог насеља били Панони односно Прапанони, или јужни огранак панонских Осертијата, који се доводе у везу са Илирима и Јаподима (З. Марић Зборник земаљског музеја Археологија – издање 1964. година). Око 1200. године прије наше ере, почетком касног бронзаног доба, на овом локалитету започиње континуирано насељавање и живот у равничарском отвореном насељу, који траје све до првог вијека нове ере, када је дефинитивно напуштен. Периоди живота у насељу су на основу археолошког материјала, подијељени у неколико фаза. Када је таложењем културних слојева ниво земљишта порастао, на истом простору развило се равничарско, добро организовано и уређено насеље. Продором Келта или утицајем њихове културе на крајеве на десној обали Саве није прекинут живот у Доњој Долини.
Постоје бројни експонати из Доње Долине у музејима у Сарајеву и Бања Луци, а најпознатији је чамац, дуг преко 12 метара и стар преко 3000 година, изложен у Земаљском музеју у Сарајеву. Ово археолошко подручје, 2006. године, проглашено је БХ националним спомеником културе прве категорије.
Модерно доба
Вијековима послије, све до модерног доба, Сава у Долини представља недаћу малобројним становницима који су овдје опстали. Насипи, канали и пумпе су ту опасност умањили, али нису елиминисали. Ипак, Долина и сусједна села су увелико опустјели. Према попису становништва 1991. године у Доњој Долини живјело је 468 становника. Пописом 2013. године у Долини је било 122 становника. Сада их је, сасвим сигурно, још и мање. Рајко Плотан, рођен у Долини, а један од посјетилаца изложбе у „Завичајном музеју“ о овом археолошком подручју, жалостан је што село нестаје.
„Оно што нису успјели Панони, Келти, Илири, Јаподи, па Римљани, Турци, Аустријанци и многи други у дугом вијеку, успјели смо ми, у најновије вријеме и модерно доба. А то је да долински крај учинимо пустим, напуштеним и запуштеним. Народа и живота у моме родном крају одавно нема, само у траговима. Археолошко налазиште, такође није видљиво, а могло је бити центар туристичке понуде, највећи кабинет за археологе, историчаре и научнике на отворено,“ казао нам је Рајко Плотан.
Милан ПИЛИПОВИЋ
