ГРАДИШКА – Био је 1. септембар 1955. године када је Милована Николића послије завршена четири разреда у Турјаку мајка Милева довела у Ђачки дом „Лепа Радић“ у Градишци.
Једном руком водила је сина, а у другој носила корпу јабука ђедовача. Мирис овог воћа, којег је толико пута брао пентрајући се по старим и родним стаблима у Поткозарју, и стисак мајчине руке дубоко су се урезали у његово сјећање.
Овај наставник и педагог памти да су из Турјака у Градишку он и мајка ишли преко Јазовца, потом су свратили у кућу његовог ујака Стојића Николића, ту се мало згријали, одморили па наставили даље.
Из Јазовца су и јабуке понијели, као милошту управнику дома.
Већи дио пута дугог тридесетак километара кроз непозната села прешли су пјешке, а како су се приближавали Градишци расло је узбуђење, стрепња, увлачила се туга у срце деветогодишњег дјечака.
Иза великих врата, задужбине Стојке и Ђорђа Ковачевића, некад имућних Градишчана који су своју велику и пространу кућу у центру града намијенили за Ђачки дом, дочекао их је управник Илија Слијепчевић, поријеклом из Турјака, којег је Милованова мајка познавала.
„У дому је било много дјеце различитог узраста. Свакога је његова туга довела у дом, гдје су градили свој нови свијет. Били су то дјечаци и дјевојчице већином из поткозарских села, којима су у Другом свјетском рату страдали родитељи и који нису имали никога свога. Ђачки дом је и њима, као и мени у наредних осам година, све до 1963, постао једина кућа“, са сјетом приповиједа 81-годишњи Милован Николић, одавно пензионер и чувар успомена које су обиљежиле његово дјетињство. Сјећа се тога времена и прича:
„У дому су владали ред, дисциплина, распоред обавеза, устајање, фискултура, доручак, одлазак у школу, слободне активности, учење… У дворишту смо се играли кликерима, жмурке, шаха, трчали за лоптом на фудбалском терену, слушали радио, а на позив васпитача моментално све прекидали и улазили у учионице“.
Милован је у току школске године сваког јутра у колони у пространом ходнику високог стропа на улазу у зграду чекао знак за полазак у школу.
Васпитачи су контролисали да ли су уџбеници и свеске, школски прибор, сваком ђаку у торби, провјеравали да ли су сви написали и научили домаће задатке, тражили да испруже руке и дланове на преглед, загледали одјећу, ђачке блузе, провјеравали да ли су сви домци спремни за наставу. Након тога отварали су велика врата и давали знак да свака колона, зависно од школе, крене у своме правцу.
„Кад год прођем испред бившег дома, испред врата на која сам годинама улазио и излазио, обузме ме сјета. Иза тих врата и сада живи моје дјетињство, моје успомене на тешко вријеме, али и на мјесто које је имало најважнију улогу у моме животу“.
Милованова прича колико год пута поновљена другачија је, са јасном и снажном поруком младим генерацијама, његовим бившим ученицима у турјачкој школи, његовим унуцима, којима све то дјелује нестварно, измаштано или у некој књизи ишчитано.
Милованова животна књига, као и бројних његових другова, домаца, не може се исписати.
Из дома је завршио више разреде осмољетке и гимназију, а потом отишао у Београд, на Вишу педагошку школу.
„У главни град, обасјан и непознат, послао ме дом, који је био мој старатељ и моја породица“, прича Милован, показујући старе фотографије из тог периода.
На свакој он и његови домци и васпитачи, у дворишту и учионици, на излету, у посјети споменицима историје, обиљежјима ратних битака.
Памти и васпитача Јову Обрадовића, са којим и сада често оживљава сјећања на домски живот и Градишку у годинама послије Другог свјетског рата.
По завршетку школовања у Београду вратио се у родно Поткозарје, у завичај, јер није одолио носталгији која га је пратила свих дана и година.
„Послије Више педагошке школе у Београду запослио сам се у турјачкој школи. Радио сам у настави. Касније сам отишао у Народни универзитет, у Градишку, до пензионисања 2012. године. То је иста зграда, мени судбински одређена, у којој сам завршио гимназију, а у првом комшилуку дома у којем сам одрастао“.
У Турјаку, одакле је са мајком пошао у свијет, у Градишку, као прву станицу свога одрастања, неколико деценија касније засадио је јабуке ђедоваче. И ове јесени их је набрао, да миришу и сјећају на давно вријеме и на његово дјетињство.
