У поводу 150 годишњице почетка Босанског устанка, у Градишци, је постављена биста Петра Пеције Поповића, прозваног Петровић који је погинуо на Сави у Гашници 1875. године, у борби са Турцима, у првој години устанка. Пецијина биста, рад је вајара Младена Стајчића налази се у Пецијиној улици. Свечаност, тим поводом, је данас у 13 часова.
Пеција је рођен 1826. године у селу Бушевићу између Новог и Крупе, од оца Петра и мајке Руже. Имао је шесторицу браће, Нику, Стеву, Ђуку, Николу, Милу и Лазу и двије сестре Јоку и Стоју. Пеција је био најмлађи и њему је допало да чува благо. Узимао је пушке од оца и браће и самостално вјежбао гађање. У 22. години отишао је у гору, у хајдуке.
По народном предању због издаје неког Илије Чолановића, Турци су изненадили устанике и након дугог и жестоког боја разбили су хајдуке од којих су неки побјегли у Просару, а њих педесетак са Пецијом на челу су остали да се боре на обали Саве . Потјерани турском силом Пеција и устаници успјели су се докопати лађе и пријећи преко ријеке, али без заклона, изложени турској пушчаној ватри готово сви изгинуше. Само Пеција и два човјека остадоше живи, али Петар, немирног и храброг духа, умјесто да се склони, изађе на чистину и повика: „Ево Турци, нека знадете, Пецију нисте убили, још је жив, и наскоро ће Вам се осветити“.
Тог момента га је погодило турско тане и на мјесту га убило. Међу народом је кружила прича да га није убило пушчано зрно већ да је пушка била набијена пшеницом. Мртвог Пецију са Остојом Корманошем и осталим јунацима сахранише у селу Јабланцу ниже Јасеновца, а десет година након погибије Пецијине су кости пренешене и похрањене код манастира Моштаница подно Козаре близу Козарске Дубице. На његовом споменику пише: “Ја сам ‘ајдук, што ћера ајдуке, голема је моја ајдучија.”
Милан Пилиповић
