Испред мале посластичарнице, у старом дијелу Градишке, гдје су радници „Градске чистоће“ љетос засадили велики врт разнобојних кадифа, Хусреф Мујаџић, некада обућар, познат по надимку Шими, упоређује бивше и садашње вријеме, овдје и тамо, у родном крају и у Данској, гдје живи посљедњих тридесет година. Бори се, истовремено, да му не капне сладолед из великог фишека, јер је веома вруће, а не жели ни мисао да прекине. Поред њега, бицикл, његов, а има и туђих.
„Некада, овдје у Градишци, често су крадени бицикли. Ово превозно средство, није се смјело из вида испустити. Ни једног момента. Ко га остави испред трговине, па уђе да купи неку ситницу, мало кафе и шећера, дувана, окрене се, бицикла нема, украдено. Ко год је ишао у биртију, на пиће, обавезно је бицикл паркирао унутра, поред стола. Једном руком држи чашу или флашу, а другом бицикло. Тако је било,“ описује Шими бициклистичке муке у граду, које су многи заборавили. Оне живе у причама овог шаљивџије и њему сличних Градишчана.
„Али, ни у биртији тојест кафани, бицикл није био сасвим безбједан. Када власник овог превозног средства оде у тоалет, опет га украду. У садашње вријеме, бицикле сви имају, по неколико, и никоме не требају. Ја сам комшијској дјеци нудио на поклон неколико бицикла, сметају ми. Неће ни они, кажу, ни ми немамо гдје да их паркирамо,“ утврђује Шими причу о бициклима. Помиње још и чувеног доктора Есада Прачића који се често возио на бициклу. О Прачићу и његовом бициклу, и сада препричава анегдота.
„Први аутомобил, у доба када је Прачић био врховни ауторитет у граду, довезао је неки Рус Николај. Он је био таксиста. Нико прије њега није имао аутомобил у Градишци. Доктору је, истовремено неки пацијент, да му захвали на помоћи и спасеном животу, поклонио најбољи бицикл. Једини у граду. Похвали се доктор Прачић Русу, каже, еј, Николај, и ја сам подигао ноге од земље. Убрзо стиже одговор од поменутог Руса, у маниру старог мудраца. Каже, докторе, у тебе се само задњица вози а ноге, и даље иду пјешке.“
Са теме о бициклима, док се сладолед увелико отопио а фишек процурио, прелазимо на градски парк поред Саве. Некада је ту била рибарница, и пијаца, четвртком се окупљало много свијета, продавана половна роба, пољопривредне алатке, живина, патке, кокошке, гуске везаних ногу које су крештале од жеђи, поврће, лубенице, све и свашта… Било је много народа, нарочито сеоских жена са дјецом које су на ониском прозорском зиду робне куће, одмотавале кобасицу и нуткале срамежљивој дјеци да се мало
окријепе. Сјећа се Шими тога времена. Загледа се у кадифу, испред посластичарнице, бујно процвјеталу, засађену „под шпагу“. Хвали комуналце. И сладоледом би их почастио, као што пролазнике призива, предлаже да сврате, али они, само махну руком, убрзају корак, правдајући се да журе и да немају времена.
„Нигдје опушка, све чисто, уредно… И народ, некако тих и ћутљив. Нити се ко свађа нити туче. Нека неописива тишина, народ се у добру унесрећио. У парку нема ни цура ни момака, заљубљених парова,
да се загрле и пољубе, као некада. Ништа од тога. Сви сједе у кафанама, свако се свога телефона прихватио и о своме јаду забавио.“
Елаборира Шими градске теме. Некада је био техничар у криминалистичкој служби Полицијске станице, па му је и ова област блиска.
„Ни битанги, лопова, крадљиваца ситних ствари, бицикла и пилића, више нема. Они су негдје отишли или су се преквалификовали на крупније и веће послове. Не знам. Али, таквих нема,“ закључио је наш саговорник око којег се, окупило овеће друштво. Спонтано. Није ни примијетио нове поруџбине сладоледа и хладне лимунаде. Охрабрен подршком коју је добио, нарочито од музичара Бране Стојаковића који је стигао из Велса у Аустрији, упоредио је живот у градићу Аберна, у Данској, гдје је отишао у рату, и овдје. Цијене и скупоћа, овдје и тамо, нису исто за свакога, зависи колико ко има новца.
“Сви овдје, у Градишци као и у цијелој БиХ, жале се да немају посла, а радника нигдје. Биртије тојест кафане су пуне, у свако доба и на сваком мјесту. У Данској, је незамисливо да у средини радног дана, било ко сједи у кафићу, да нигдје не жури, да пије и троши по цијели боговетни дан.” описује Шими разлике у Данској и БиХ. Тамо и овдје, разлике постоје, рапортира наш саговорник, у многим сферама живота. У Данској поштују, а овдје избјегавају закон и државне прописе. У Данској је незамисливо уништавати зеленило, бацати смеће на улици, пушити и пити на забрањеним мјестима или пљувати по плочницима, а код нас то је стил живота,” увјерен је овај Градишчанин износећи дугачак спектар разлика и минималне сличности живота у двије државе. Додаје да овдје нико не једе хљеб од јуче, а у Данској искористе сваку мрву, без обзира колико дана је стара, само да није покварена.
“Постали смо велика господа. Нико у мом сокаку у Градишци не путује бициклом, осим мене, сви возе аутомобиле. Несхватљиво је да наш народ толико кука и кукумавче. Највише кукају они који имају, да би заварали оне који немају. Ко нема, тај не кука, срамота га, кукање и мољакаје није манир сиротиње него богатих. Сиротиња се стиди свога сиромашлука,”сматра Шими. Повјерио нам се да у посљедњих двадесет година, нико није покуцао на његова врата тражечи посао. Срећом, хвали се да има више заната те му је, у овим околностима, лакше него другима.
“Умијем кућу направити од темеља до крова. Живот ме натјерао и свему научио. Један месар у Данској хвалио се, у моме присуству, да зна од краве свашта направити. Питао сам га, месару, знаш ли ти ципеле од кравље коже скројити. Не зна. А ја и то умијем,” прича Шими поредећи, до сваког детаља, сличности и разлике, навике, државне параграфе и народе хладног европског сјевера и топлог балканског поднебља. На свом примјеру, и на основу дугогодишњег искуства, говори шаљиво и сликовито, као да пише приповијетку. Занимљивој Шимијевој причи, никада краја. Похвалио се, и титулом првака Текије и Обрадовца, у дисциплини, утрка у лаворима на поплављеној Ђоли. Ова дисциплина постоји само овдје, и више нигдје у свијету.
Вјешта рука и поштена душа
Шими је утврдио и дефиницију дефиницију о мајсторима и мајсторлуку. То треба сви да чују и прочитају, каже. Мајстора треба да красе вјешта рука и поштена душа. Наши мајстори, додаје, уопште нису одговорни, ту нема пословности, ама баш ни мало.
“Имам велико искуство по том питању. Кроз моју кућу продефиловали су многи, од зидара, тесара, армирача, молера, столара, керамичара… Наши мајстори су, у сваком смислу непоуздани, док у Данској постоје гаранције за квалитет посла и договорене термине. Код нас никада се не зна када ће и да ли мајстор доћи, до ријечи не држе, а раде на брзину и површно, важно им јер само да узму паре. Уколико лаковјерни унапријед дају новац, тада нема ни мајстора ни новца. Нема се коме жалити нити од кога штету наплатити, јер се углавном ради на дивље, на црно, без пријаве обрта или фирме,” закључује своја поређења, док радозналци у посластичарници, гдје долази сваког јутра, док вани не угрије, или навече, када мало захлади, застајкују, запиткују, добацују… Али, он се на то не осврће, него тјера по своме, посматра кроз исти дурбин државе и људе, у своје двије домовине.
“Услуге у Данској битно су скупље него овдје, али је живот увелико јефтинији. Поврће, месо, храна тамо су јефтинији него овдје, бицикло јефтиније, бензин је тамо 12 круна што је три марке по нашој рачуници и валути, али и овдје ће и то ускоро бити достигнуто.”
М.Пилиповић
