Наредног мјесеца (11. октобра) навршиће се пет година од смрти Борислава Боре Дрљаче, најпознатијег Крајишника међу пјевачима.
Он је глас родног краја, села Суваја, Подгрмеча, Босанске Крупе и Крајине пронио цијелим свијетом.
Нико, са толико душе и љубави према завичају, није отпјевао чувену пјесму Бранка Ћопића „Мала моја из Босанске Крупе“, као Дрљача.
Успоменама из дјетињства он се редовно враћао стихом и музиком, али и причом о времену са пожутјелих фотографија.
Ипак, пјесма мајци, уз коју је увијек плакао, опхрван снажним емоцијама, заправо је била животна прича Боре Дрљаче.
„Рођен сам 29. августа 1941. године у Суваји, општина Босанска Крупа. Моја мајка Стоја погинула је у двадесетој години, држећи ме у наручју“, причао нам је познати пјевач, у тренуцима сјете, описујући догађај из 1943. године.
„Моја мајка је била у кући, а када су опколиле усташе. Схватила је да нема избора. Мора бјежати. Не смије их чекати у кући. Узела ме у наручје и боса потрчала до шуме, до првог заклона. Није стигла, погођена је у главу. Пала је, у локву крви. Ја сам био са њом, поред ње, у крви и у трави. Она мртва, а ја се гушим у сузама.“
Након неког времена, говорио је Боро, њега је у високој трави, поред мртве мајке пронашла баба Марија, очева мајка, која је видјела шта се догодило, била је шуми, али није могла одмах прићи, док усташе не оду. Бору је однијела у збјег.
Његов отац Бранко био је у партизанском покрету, револуционар, како се тада говорило. Добио је и „Споменицу 1941. године“ за исказану храброст у борбама на Грмечу. Послије Другог свјетског рата радио је у општинама Суваја, Јасеница и Крупа.
Оженио се Вукицом Ступар из Јасенице. Боро је имао три сестре по оцу, Милку, Зору и Марију, које живе у Београду. Његов брат по оцу Бране Дрљача, са којим је Боро проводио много времена и много га волио, погинуо је у саобраћајној несрећи. Имао је 25 година.
На гробље у Суваји, гдје је сахрањена његова мајка Стоја, често је одлазио са породицом, али и самостално. На споменику су исписани стихови пјесме о мајци.
„Подигао сам споменик, али њене слике немам нити јој памтим лик. Само је замишљам. Ноћима је сањам и размишљам о њој. Када сам почињао пјевачку каријеру, имао сам само један циљ, жељу, идеју, план о којем никоме нисам говорио. И сада то причам само у посебним приликама“, повјерио нам се, отворио душу овај Крајишник и Грмечлија, са душом пуном сјете. Након шутње, и суза у очима, јер му се у грудима стегло, па ријеч, на тренутак, не може да изусти, наставио је тада причу о рањеном дјетињству.
„Циљ ми је био да зарадим новац за споменик мајци. Ништа друго ми није било потребно. Само то. Да души олакшам. И да пјесму о њој на споменик упишем. То сам и учинио. Стихови, умјесто епитафа, гласе: ‘Ти си радост моја коју тама скрива, ја бих срећан био да си, мајко, жива’.“ Зато, када год је на позорницама у Југославији и свијету пјевао ову пјесму, публика је аплаудирала, а Боро гласом пјевао док му душа плаче.
Прва пјесма
Боро Дрљача је прву пјесму „Не чекај ме ти вечерас, мајко“ снимио 1965. године. Услиједиле су потом пјесме „За љубав твоју младост сам дао“, „Вереница“, „Ти си све што желим“, „Ноћима је сањам“…
Супруга Вера
Борина супруга Вера, са којом је стекао два сина, извршила је самоубиство неколико година прије његове смрти. Она је из истог краја, из Суваје. Боро нам је више пута препричавао анегдоте о женидби.
„Када сам упознао Веру, већ сам био познат пјевач, а она ученица Економске школе у Бихаћу. Из ђачке клупе одвео сам је на брачно путовање. Кумовао нам је доктор Рајко Латиновић из Босанског Петровца, бивши министар пољопривреде Републике Српске.“
Посљедња Борина пјесма
У ноћима, када се враћао са путовања, овај весели Крајишник тужне судбине писао је пјесме о себи и својима. Међу посљедњима, које нам је ишчитао само годину прије смрти, јесте пјесма „Родна груда“.
Нема пјесме на крајишкој страни,
нит’ младости да се чује граја,
остаде ми у срцу и души,
Грмеч гора и моја Суваја.
Суваја је моје родно мјесто,
ту сам младе проводио дане,
сјећајући се збора Јасеничког,
Врањске, Крупе и младости ране.
Кад се воде с Крушнице напијем,
чини ми се нема слађег пића.
Да на збору будем Петровићком
и да прођем поред Бушевића.
Заборавит’ родну груду нећу,
свог воћњака, своје шљиве ране,
ријеке Уне, врела из светиње
Извор:Независне / Милан Пилиповић
