Прије осам година, у градишкој Гиманзији, на часу лијепих успомена, састала се генерација која је школовање завршила 1967. године. Гимназијалце је прозвала разредница Дивна Вукашиновић. Она, као и више бивших ученика који су били на овом састанку, умрло је. У репортажи коју смо објавили, слављеници су са великим поштовањем говорили о својој школи и разредници. Овим подсјећањем, оживљавамо успомене на ђачки сусрет и познате суграђане, бивше ученике Гимназије.
Испоштовали договор из 1967. године
Матуранти Гимназије су се, прије поздрава на растанку са вршњацима и професорима давне 1967. године договорили да се поново у својој школи састанку за педесет година. Договорили, а договор испоштовали 2017. године. Већина је дочекала т сусрет, мада ни сами нису вјеровали да ће то вријеме уопште доћи. Дјеловало нам је као далека и неосвојива временска тврђава, присјетили су се, за коју ће требати да протече много дана, мјесеци и година а Савом, на чијој обали су се десиле прве симпатије и ђачке љубави, много воде. Стари дневник из школског архива отворила је њихова професорица Дивна Вукашиновић, срећна што је поново међу својим ученицима.
“Све ђаке сам вољела. Ни са онима који су имали јединице, нисам имала проблема. Не памтим никакав непримјерен несташлук, никакву непријатност од њих,” испричала је позната гиманизијска професорица Дивна Вукашиновић након прозивке, читања биљешки и анализе успјеха. Милан Павловић је замолио да прочита његове оцјене и биљешку из писменог рада.
“Да, добио си тројку а ја сам написала да је рад под утицајем познате литературе”, казала је професорица Вукашиновић и наставила да препричава сјећања на ову и друге генерације ученика.
“Ђаци који су имали јединице, онако мало испод ока су ме гледали, није њима било пријатно али, Боже мој, све је то живот, школа, учење. Ова генерација ми је остала у веома лијепом сјећању, они су мене поштовали, били пажљиви на часу. Ни са њиховим родитељима нисам имала проблема јер су редовно долазили у школу и бринули за своју дјецу”, објаснила је професорица Дивна која је цијели радни вијек провела у учионицама градишке Гимназије. Зато је памте и уважавају све генерације јер је тадашњи српско-хрватски језик предавала готово свима.
“Мало је ученика у Гимназији којима српско-хрватски језик нису предавале професорице Дивна Вукашиновић и Радана Станишљевић. Зато су њихови ђаци постали писмени, прочитали много књига и још памте ликове из романа, поема, лирских и епских пјесама,” утврђују бивши ученици давнашње лекције. Тако генерација која је матурирала прије педесет година пребира по успоменама а њихова професорица по дневнику, биљешкама и оцјенама.
“Ни више јединица у дневнику, нити боље и успјешније генерације. Неколико њих, касније, постали су моје колеге, радили смо заједно у школи. Када сам их сада видјела, прво сам се обрадовала сусрету са бившим колегама а потом сејтила да су заправо они били и моји ученици”, усхићено, са букетом свјежег цвијећа у наручју, као да је управо изашла из учионице и са наставе, испричала је професорица Дивна. Милан Павловић, љекар из Српца каже да су животни путеви одвели његову генерацију гиманзијалаца на многе стране.
“Готово сви су завршили високе школе, факултете, постали утицајни у својим срединама. Веома смо узбуђени јер јубилеј, педесет година од матуре је изузетан догађај који нас враћа у лијепу прошлост, у вријеме када смо били на почетку живота, у цвијету младости, када нисмо знали на каква искушења ћемо касније наићи и куда ће нас живот одвести”, закључио је Павловић, иницијатор састанка и уводничар на часу лијепих успомена.
Строги критерији
Бивша ученица а касније професорица математике Радосава Антонић која је, као и њена колегиница из ђачке клупе и зборнице Даница Гламочанин, радни вијек провела у градишким средњим школама, признаје да овај сусрет буди много емоција.
“Узбуђена сам, срце ми трепери, као да смо се јуче растали и кренули у свијет жељни живота и доказивања. Било је то другачије вријеме у којем се мало имало, скромно живјело али много хтјело и жељело”, испричала је Радосава подсјетивши да свако од њих у себи носи, посебну, другачију успомену која не блиједи ни послије педесет љета и генерација које су прохујале након њиховог ђачког растанка.
“У први разред гимназије 1967. године уписана су четири одјељења а у четвртом било нас је 35, што јасно говори о криреријима. Они су били сувише строги јер су ђаци губили годину и у четвртом разреду,” објаснила је Радосава Антонић критерије у својој школи који су утицали на велике разлике у броју ученика у првом и четвртом разреду.
Милан Пилиповић
