Sveštenik se pozdravlja pri susretu sa „Pomaže Bog! Oče, blagoslovi!“ Kad sveštenik blagoslovi vjernika, ovaj mu cjeliva ruku. Svešteniku se cjeliva ruka bez obzira na godine sveštenika i onoga koji cjeliva. Sveštenik se u razgovoru oslovljava sa „oče“, ili ako je prota, može se reći „oče proto“.
Đakon se oslovljava sa „oče đakone“. Vladika se oslovljava rečima „Vaše Preosveštenstvo“ ili „Preosvećeni Vladiko“ ili neformalno samo „Preosvećeni“. Mitropolit se oslovljava se „Vaše Visokopreosveštenstvo“, a patrijarh „Vaša Svetosti“.
Monahinje se oslovljavaju sa „sestro“ a igumanija sa „mati“. Muška monaška lica se oslovljavaju sa „oče“, „oče igumane“ ili „oče arhimandrite“.
Kada se nađemo u društvu više sveštenika prvo uzmemo blagoslov od najstarijeg po zvanju, a onda eventualno od ostalih. A ako je to komplikovano izvesti onda se okrenemo u pravcu onih od kojih nismo uzeli blagoslov i uz naklon kažemo „Blagoslovite!“
O svešteničku blagoslovu
Sveštenoslužitelji (to jest ljudi koji su kroz svetu tajnu Sveštenstva dobili blagodat Svetog Duha, za svešteničko služenje Crkvi Hristovoj) – episkopi (arhijereji) i sveštenici (jereji) osjenjuju nas krsnim znakom. To osjenjavanje se naziva – blagoslov. Kada nas sveštenik blagoslovi on sastavlja prste tako da oni predstavljaju slova IS HS, to jest – Isus Hristos. To znači da nas preko sveštenika blagoslovi sam Gospod naš Isus Hristos. Da bi se dobio blagoslov od sveštenika ili episkopa potrebno je sastaviti šake u obliku krsta: desnu preko lijeve sa dlanovima naviše, govoreći: „Blagoslovi oče” (ili – vladiko).
Dobivši blagoslov, mi poljubimo ruku koja nas je blagoslovila, kao nevidljivu ruku samoga Hrista Spasitelja. Kao što kaže sv. Jovan Zlatousti: „Ne blagoslovi čovjek, nego Bog njegovom rukom i jezikom.” To se vidi i iz riječi sveštenika koje nam uputi tom prilikom – „Bog blagoslovio!”
Mnogi iz neznanja pri traženju blagoslova osenjuju se krsnim znamenjem što je takođe nepravilno. Ponekad se čini mala metanija (dodirivanje zemlje vrhovima prstiju desne ruke savijajući se u struku) pri traženju blagoslova, kao izraz izuzetnog poštovanja prema onome od koga tražimo blagoslov.
U ženskim manastirima, ako je prisutan duhovnik ili sveštenik uvek se prvo uzima blagoslov od duhovnika ili prisutnog sveštenika, pa tek onda od mati igumanije, kao poštovanja poslušnosti koje igumanija ima u manastiru.
Iako se kaže „mati blagoslovi“ igumanija ne prosleđuje blagoslov Gospodnji jer nema sv. Tajnu sveštenstva.
To je izraz poštovanja službe koju vrši igumanija u svetoj obitelji.
Bez Božjeg blagoslova nikakav posao ne može imati uspeha. Zato su se naši blagočestivi preci trudili da svaki posao počnu posle molitve i dobivši blagoslov od sveštenika.
D. Janković
