Засади липе, са појединим стаблима старијим од стотину година, чине Градишку посебном, понајвише због опојног мириса у јуну и јулу.
Липа је једно од најимпресивнијих стабала наших крајева. Ријеч је о великом листопадном дрвету које у природним условима може нарасти и више од 30 метара, а понекад достигне промјер дебла преко два метра.
Годинама развија широку, куполасту крошњу која пружа густу хладовину, због чега је чест украс тргова, дворишта и паркова. Осим градског подручја, готово у сваком селу постоји стара липа, као у Церовљанима, у дворишту Јове Пјанића или, до скора, липа у Береку. Стара стабла често развију шупљине у деблу, у којима се гнијезде птице, шишмиши, па чак и пчеле. Цвјетови су карактеристичниијим у рано љето. Њихова боја варира од блиједожуте до златножуте. Изразито су мирисни, препуни етеричних уља, нектара и пелуди.
Народна вјеровања о липи
Старославенским племенима липа је била изузетно важан симбол и у старим се записима наводи као свето славенско дрво. Славени су дрво липе посветили богињи Види, заштитници брака и љубави, због чега је оно познато и као дрво љубави. Под крошњом липе обављали су се обреди вјенчања. Липа је сматрана и стаблом судбине па је у прошлости постојао обред сађења овог дрвета на дан рођења мушког потомка. Вођени вјеровањем да гром никада не удара у липу, Славени су њезине огранке причвршћивали на кровове, како би сачували куће од удара громова. Сматрали су да ово дрво штити од зла, због чега су градили куће управо у близини стабала липе.
М.Пилиповић
