Када нам је о Бориславу Поповићу, учитељу, глумцу и оперском редитељу, са којим је у Другом свјетском рату, у опустошеним и похараним Подградцима под Козаром, провео дјетињство, испричао чувени љекар Милутин Вучковац, рођена је идеја за документарни филм “Сава са звуком опера”. У том филму, недавно премијерно приказаном у Градишци, о Поповићу су говориле и његове колеге, сарадници и пријатељи. Ни данас, а осамдесет година је прошло, рекао је доктор Вучковац, не могу разумјети, ни схватити, како се то у босоногом дјечаку, са којим сам у шуми трчао да из близине видимо њемачке авионе како бомбардују наша села, пробуди таленат за оперу.
“Та врста умјетности, нама је била далека, као свјетлосна година,” говорио је Милутин Вучковац, неколико мјесеци прије смрти која га је задесила 26. марта 2021. године. Борислав Поповић је умро 6. фебруара 2009. године. Били су вршњаци, рођени коју годину прије Другог свјетског рата а дорасли за школу, исте године када је су Нијемци и усташе опасали обруч око Козаре. Поповићево родно село Доњи Подградци, гдје је често долазио из Београда, засадио шљивик и сваке године пекао ракију, чува успомену на овог глумца и редитеља, који је најдубљи печат оставио у Опери Народног позоришта у Београду. Поставио је на сцену седамдесет дјела, међу којима су „Травијата“, „Кармен“, „Севиљски берберин“, „Трубадур“, „Отело“, „Моћ судбине“, „Чаробна фрула“, „Фигарова женидба“, „Боеми“, „Тоска“…Након извредбе “Травијате” Стана Ђурић Клајн је у “Политици” 27. маја 1980. године написала:
“Децентна режија Борислава Поповића, схватајући Вердијеву музику као непролазну вриједност, није ништа препуштала случају, те су тако поједине улоге адекватно профилисане, а сцене ансамбла дјеловале уиграно и складно…” У матичној кући, београдском Народном позоришту, био је директор Опере од 1980. до 1983. године а 1994. године основао Оперски студио, гдје се бавио педагошким радом.Након његове смрти, овај студио понио је назив “Борислав Поповић”. Радмила Смиљанић, првакиња Београдске опере, годинама је са Поповићем сарађивала. Дуго су се познавали. Били су блиски. Породично. Радмилин отац Бранко Смиљанић, био је Борин професор у бањалучкој Учитељској школи.
“Када се приближио крај школовања, тата је код њега препознао изузетан музички таленат. Када га је упитао, шта планира, Борислав је одговорио, да ће ићи у неко село, по државном распореду, да ради у школи. Е нећеш, Бога ми, ти треба да се даље школујеш, ниси ти за сеоског учу, рекао му је мој отац, и Бора га је послушао,” испричала је Радмила Смиљанић. Послије краћег рада у школи, он је уписао глумачку академију у Београду а послије дипломирања, двије сезоне био ангажован у Народном позоришту у Мостару.
Жељи да се у потпуности посвети музици и опери, није одолио. У Београду је касније завршио и Музичку академију, заволио оперу и тој умјетности се у потпуности посветио. Прошао је пут од инспицијента до редитеља и директора. Ивана Драгутиновић Маричић, наслиједила је Поповића на мјесту редитеља Опере. Била је његов близак сарадник. Поштовала је његов шаљив, ћопићевски дух.
“Када год се сретнемо, увијек се љубазно јавим. Добар дан, Боро, како сте. Он каже, одлично. И, дода, да Вас научим. Када Вас неко пита, како сте, увијек кажите, одлично. Онима који вас воле, њима ће бити драго, а онима који вас не воле, њима ће бити криво што сте одлично,” испричала нам је Ивана. За Бору, како су га колеге ословљавале, није било препрека у послу којем је био посвећен свим својим бићем.
“Када закажу глумци и пјевачи, он је заузимао њихово мјесто. Једном приликом је, непланирано, одмијенио три глумца, у њиховим малим улогама, али без којих представа није могла да почне. Никада није толико радио на личном ауторитету, колико за друге и за позориште,” сматра Ивана Драгутиновић Маричић. Њена колегиница, такође Бањалучанка Наташа Јовић Тривић, мецосопран и првакиња
Опере Народног позоришта у Београду, сарађивала је са Поповићем.
“Имала сам срећу, да током школовања сретнем врхунске професионалце и умјетнике од којих сам учила. Један од њих је драги Боро Поповић који ме, у другој години студија ангажовао за представу “Чаробна фрула,” испричала је Наташа подсјетивши на његову изузетну глумачку даровитост.
“Умио је све показати, како се отворити према публици, како се поставити према партнеру, изнијети улогу, какав покрет направити, да се глас чује. Од њега смо учили а да тога нисмо били ни свјесни,” износи Наташа Јовић Тривић, сјећање на Борислава Поповића. Драган Стевовић, директор Музеја Народног позоришта у Београду, описао га је као специфично доброг човека.
“Он је несебично волио да помогне. Био је добродушан и дарежљив према свакоме ко жели да стиче знање. Зато, Опера Народног позоришта живо чува сјећање на маестра Борислава Поповића, прије свега због представа којима се наша кућа поноси” рекао је Стевовић. Борине представе су међу најдуговјечнијим у историји Опере Народног позоришта у Београду. То је “Севиљски берберин” из 1978. године, којег је он режирао и који је и сада на репертоару. Свакако је ту и његова “Травијата” из 1980. године. Борислав Поповић, добитник је највиших друштвених признања у Београду и Србији. Био је чест гост оперских кућа у Новом Саду, Љубљани, Сарајеву, Скопљу, а у Опери “Иван Зајц” у Ријеци две године (1987. и 1988.) био је директор.
Оперске пробе
Врло је занимљиво да код њега, испричала је Наташа Јовић Тривић, никада нико није каснио на пробе. Он није викао, љутио се, није критиковао, него је то чинио ненаметљиво, у свом стилу. Предложио је, ко закасни, плаћа кафу свима. И нико није каснио. Деведесетих година, требало је богатство за кафу за цијелом оперском ансамблу. Ситним цакама учио нас је великим стварима.
Ракија
У канцеларији Оперског студија, послије Бориног одласка уселила сам неке савоје ноте и књиге, сјећа се Ивана Драгутиновић Маричић. Улази неко од старијих пјевача, да види, шта је сада ту, завирује, па каже, аха, да, овдје Оперски студио. Лијепо. А има ли нека ракија. Кажем, има горе на четвртом спрату, можемо да одемо до клуба, ако је до ракије. Ааа, мала, ти не знаш, па Бора Поповић је увијек имао ракију, и то из оних својих крајева, испод Козаре, коју је сам пеко’.
Милан Пилиповић
