На месту где је до 1991. године постојала црква у Великим Зденцима сада је ледина као симбол пустоши у српским селима у Западној Славонији.
Грубишино Поље – Др Душан Басташић, председник Удружења „Јадовно 1941”, чува у Бањалуци циглу срушене православне цркве Воздвижења Часног крста у Великим Зденцима, некада једном од највећих српских села у Грубишином Пољу, у Западној Славонији, као једини траг ове богомоље, изграђене 1744. године.
„Циглу чувам у стану, као завичајну икону”, каже Басташић, чији су преци вековима живели и сахрањивани у овом крају, у Хрватској. „Цигла уграђена пре скоро три века је моја успомена на цркву и завичај”, каже за „Политику” Душан Басташић.
Он деценијама истражује страдања својих сународника и бори се да свет сазна истину о жртвама у логорима НДХ-а, о баченима у дубоке јаме, о неописивим страхотама које су чиниле усташе. Душан је рођен у Загребу, али су његови родитељи и други преци пореклом из Великих Зденаца и Пољана у Грубишином Пољу.
„Памтим детињство, зимске и летње распусте које сам проводио у томе крају. Био сам код баке и тетака, јер мушкараца није било. Сви су убијени 1941. и 1942. године”, каже Душан, чије је детињство обележено страхотама Другог светског рата.
На месту где је до 1991. године постојала црква у Великим Зденцима, сада је ледина, која ни по чему не открива да се ту проповедала православна вера, Срби венчавали, крштавали, Богу се молили и одатле своје најближе на вечни починак испраћали.
„У тој цркви су крштени мој прадеда Миле и сви његови. Црква је оштећена у Другом светском рату, а 1991. и 1992. године хрватске власти су је порушиле. На том месту сада нема ни цигле, ни каменчића, ничега”, сетно приповеда овај хроничар српских крајева и српских страдања у Хрватској на тридесету годишњицу од последње избегличке колоне из Западне Славоније.
Демографски слом започео је у априлу 1941. године, када су многи Душанови рођаци и комшије одведени од кућа. Хапшењима је руководио злогласни Еуген Дидо Кватерник, један од најближих сарадника поглавника НДХ-а Анте Павелића. И о тим догађајима Душан Басташић износи податке и чињенице: „Они су током ноћи између 26. и 27. априла 1941. године ухапсили 510 Срба и везали по двојицу. Ноћ су провели у школи, а потом марвеним вагонима, преко Загреба, одведени у Лику, у околину Госпића и ликвидирани. Животе су окончали на Велебиту, у Личком пољу, Јадовну, логору на острву Пагу…”
Њихови потомци годинама после Другог светског рата чувају успомену и сећање. Зато су у Грубишином Пољу, на споменицима и празним гробницама, исписивали њихова имена. То је једино сведочанство, каже Басташић, да су наши најмилији постојали и живели.
„Жене су бринуле о свему, јер очева, стричева и ујака није било. Те ране се наслеђују генерацијски. Оне су дубоко запретене у нашим душама. Те ране се не зацељују”, каже Басташић, истраживач и чувар сећања на српске жртве. Свако српско село у Грубишином Пољу доживело је исту судбину.
Таква судбина задесила је и Пољане, суседно село Великим Зденцима, где је гробље једино место које Срби, избегли свуда по свету, повремено посећују. И сахрањују, понекога, да му испуне жељу изговорену на самрти.
„Био сам недавно, у Пољанима, на гробљу. То је некада било православно гробље у којем су сахрањени моји сви. Сахрањене су и моја бака и мајка, које су се упокојиле у Бањалуци. Њихова жеља била је да се врате тамо, и после смрти”, описује Душан догађаје из пустих српских села у Грубишином Пољу. То је некада било искључиво православно гробље, на којем је постојала православна капела. Хрватска држава је гробље у Пољанима, као и већину православних, укњижила као своје власништво.
„Од тада се на гробљу у Пољанима сахрањују и Хрвати, у омеру десет Хрвата, један Србин. У делу гробља резервисаном за Србе из Грубишиног Поља све мање је споменика а све више зелених површина. На тај начин бришу се последњи трагови Срба који су своје кости оставили тамо, у земљи која је вековима била њихова.”
Срби су, почев од Првог светског рата, напуштали села у Грубишином Пољу као и целу Западну Славонију, посебно у ратовима деведесетих.
„Срби који нису успели продати имовину, јер не желе да куће и имања дају у бесцење, остали су. Постоје и особе у дубокој старости које желе да тамо умру и да у месту где су рођени буду сахрањени”, објашњава Душан Басташић последице истребљења, масовних ликвидација и сталних тежњи хрватске државе да се бројност Срба сведе у симболичне оквире.
И кућа његовог оца, додаје Душан, чији су много страдали 1941. године, минирана је. И та кућа је продана после као рушевина. Ми тамо имамо само гробље, све док и ти споменици не буду уклоњени зато што генерација наше деце све ређе посећује та места и све мање осећа ту болну и тужну прошлост.
Река Илова, бивша разделница светова
Сваки одлазак у Велике Зденце за мене је узбудљив, прича Басташић. „Приликом преласка реке Илове, која је некада била граница између Османлија и аустријског царства, преко које су бежали наши, истовремено сељаци и војници, мени се стегне у грлу. Многи православни Срби погинули су током векова, чувајући туђу границу, за туђе интересе.”
