Шта треба да знате:
- У току је санација савског моста у Градишци након недавног оштећења.
- Грађани мост доживљавају као симбол града и живота уз Саву.
- Текст доноси богату историју градишких мостова кроз ратове и државе.
- Хоће ли садашњи мост добити обнову какву грађани прижељкују?
Грме машине, звекећу комади старог и истрошеног асфалта и бетона које гребалица убацује у камионе и одвози. Радници се труде да све буде усклађено са грађевинским стандардима. Облак прашине разноси вјетар, али то никоме не смета. Раде ударнички, одлучни да поправе, ојачају и уреде мост – симбол Градишке.
Око моста, којем је приступ омеђен жутим тракама и упозорењима на опасност, пролази народ, а неки се провлаче испод, загледају, запиткују, мјеркају, процјењују и међусобно коментаришу. Свако има своју теорију.
Миља Илић и њен супруг Ненад допутовали су из Јесеница у Словенији. Са њима је Мирина сестра Мира Малетић. На шеталишту, близу мјеста на којем се урушио дио моста, стоје и разговарају.
„Ми смо прво јутро послије пуштања у саобраћај допутовали преко новог моста. Долазак у родни крај нисмо могли одложити, а кад смо сазнали да се не може преко овог моста – забринули смо се. Навече је стигла лијепа вијест“, испричала нам је Мира Илић, поријеклом из Горњих Подградаца.
Наредног јутра били су међу првим путницима који су из Хрватске, преко моста у Чатрњи, допутовали у Градишку.
Мира је у деветнаестој години, послије завршетка средње школе у овом граду, отишла у Словенију. Било је то 1974. године. Радила је у хотелу. Њен супруг Ненад Илић, пензионер и бивши радник жељезаре у Јесеницама, рођен је 1954. године у овом словеначком градићу, познатом индустријском центру бивше Југославије. Његови родитељи, поријеклом су из села Греда, код Градишке.
„О чему разговарате“, упитасмо након спонтаног сусрета.
„О успоменама из младости, о шетњи савском обалом, поред моста“, одговори Мира оживљавајући сјећања на давнашње вријеме. И настави сјетно причати о мосту, кеју, парковима и липама поред Саве које сваког јуна богато процвјетају и замиришу цијелим градом.
„Дошли смо да видимо овај мост, зато што му је тешко, јер га не доживљавам само као челичну грдосију, него симболом који има душу. Нашу душу. Било би лијепо да га поправе, офарбају, уреде, освијетле, да опет буде као некада“.
Савски мостови
Садашњи мост у Градишци, и мостови грађени прије, имају исту улогу… Они су на граници истока и запада хваљени и куђени, грађени, рушени и увијек обнављани, сликани кистом и оком, љубљени ријечним таласима, описани у причама и пјесмама, као вјечна инспирација.
Савским мостовима, на истом мјесту, или коју стопу узводно или низводно, преко дрвених прагова, жељезних лукова и бетонских зидова тутњале су војске и војсковође, прелазио народ тјеран свакојаким потребама, сударала се различита царства, падале у ријеку конструкције мостова упоредо са пропашћу држава које је повезивао. Историја нас враћа у далеку прошлост. Да би прешла у Босну, Угарска Краљевина је први понтонски мост овдје изградила 1463. године. Неколико вијекова касније, 9. новембра 1918. године, након уласка српске војске у Босанску Градишку, срески начелник Милан Тодић је у априлу сљедеће године иницирао изградњу понтонске ћуприје преко Саве.
У архиву Завичајног музеја, који се налази на савској обали, чувају изјаву градоначелника Босанске Градишке Хакиф-бега Реуфбеговића, који показује велику жудњу за мостом. Он закључује да не може више сносити моралну одговорност уколико се ћуприја не изгради, и да је грађанство, без разлике, приправно да допринесе, тј. да донира новац, само да се овај деценијама жуђени циљ оживотвори.
Мостарина
Историчар Бојан Вујчић у књизи „Градишки мостови на Сави“ наводи да је изградња моста, првог у периоду Краљевине Југославије, трајала од 25. новембра 1921. до 26. августа 1922. године. Мост је изграђен за девет мјесеци и два дана, а градила су га три инжењеријска официра са 180 војника понтонског и инжењеријског батаљона. Отварање овог моста забиљежено је у Школском годишњаку Старе Градишке, сусједног града на лијевој обали, сада у Хрватској. Општина Босанска Градишка наградила је седморицу подофицира са по 750 динара, а мајор и капетан добили су по 5.000 динара у сврху куповине златног сата за успомену на градњу моста.
О градњи и отварању тог моста, који је био полупонтонски и растављао се на средини приликом проласка бродова, запис је у књизи „Споменици и школе у Старој Градишци“ оставио учитељ Стјепан Дурум. Он наводи да је мост грађен под командом „врлог мајора Николе Ковачића“. У то вријеме наплаћивала се мостарина за возила, робу и пјешаке, за које је цијена била половина ондашњег динара. Дуго се препричавала анегдота о мостарини. Наиме, на другој страни моста налазила се гостионица у коју су Градишчани радо долазили. Двојица љубитеља добре капљице су отишли на пиће. Све су потрошили изузев пола динара, што је довољно само за мостарину једнога од њих. Тада су се досјетили да се пјешаку пртљаг не наплаћује, па је онај снажнији узео на леђа млађега, лакшега од себе, спаковао га у врећу и пренио преко моста.
Градитељи и рушитељи
Нити један градишки мост на Сави у посљедњих стотинак година није дуго потрајао, а изграђени су и порушени многи. Све политичке потресе, раздруживања држава, прекрајања граница, војна сукобљавања прво су осјетили савски мостови. Њихово рушење и изградња увијек су побуђивали велико интересовање грађана са обје стране Саве, као наговјештај новог доба.
Историчар Бојан Вујчић сматра да је најљепши мост изграђен пред Други свјетски рат и описан у многим часописима тога доба, али је он био у употреби само 132 дана. Отворен је 1. децембра 1940. године. Техничке карактеристике моста за то вријеме биле су импозантне. Дужином од 240 метара доминирао је цијелим крајем и плијенио поглед свакога ко би свратио у Градишку. Коловоз на мосту био је широк шест метара са двије пјешачке стазе са по метар и по, а укупна тежина моста износила је 830 тона. Надзорни инжењер био је Христивоје Ерић из Београда, који се током изградње моста заљубио у мјештанку Стојанку Малић и њоме оженио. Заједно су потом отишли у Београд. Мост је срушила Војска Краљевине Југославије 11. априла 1941. године како би спријечила надирање Нијемаца на исток. Асим Хаџиалагић, доскора један од најстаријих становника града на Сави, препричавао је како је грађен мост уочи Другог свјетског рата.
„Сава је током ниског водостаја у љето преусмјерена на једну страну корита. Ископане су рупе дубоке више од 10 метара почев од ријечног дна. На тој дубини постављени су носиви зидови, висине 10 метара изнад воде, који су преживјели бомбардовања и разарања.
Садашњи мост
Садашњи, челични мост изграђен је након Другог свјетског рата, а у саобраћај је пуштен 13. маја 1956. године. Најљепша сјећања о мосту забиљежили су знаменити Градишчани, професори Исидор Савић и Ранко Петковић.
„Кад дође зима и Сава се напуни водом, мост је изгледао висок, издигнут, надувен, понтони су често стењали од удара пањева или других предмета које је бујица носила. Љети, када је Сава мала, мост је био удубљен, савијен, утонуо… У јесен или прољеће, мост је сваког дана био другачији, прилагођавао се“, написао је професор Савић. О мосту у Градишци писале су југословенске новине у вријеме трагичног земљотреса у Бањалуци 1969. године. Наведено је да је мост којим су се дичила два града истог имена на њеним обалама метлама свакодневно чистило 200 дјевојака, ученица бањалучке Учитељске школе, које су привремено становале на усидреном броду на Сави, гдје је организована настава.
Садашњи мост, чија је поправка у току, оштећен је и почетком посљедњег рата, а дио сасвим урушен 2. маја 1995. године.
