Зец Лавља Глава, пас Максо, крмача Велика, крава Шаренка, ован Црни, телад Милка, Милкан, Малени, Ружица, Цртица, Крушкица, кокошка Пиргава, пијетао Репоња дио су богатог животињског царства деветогодишњег Његоша Цвијића, малог глумца из Грбаваца под Козаром, и заљубљеника у село, пољопривреду и сточарство.
Упознали смо га на школској приредби у Турјаку, у улози Вука Стефановића Караџића.
Похвалио нам се тада својим животињама, најдражим рођенданским поклонима и жељом да постане фармер и пољопривредник. Предложио нам је тада да га посјетимо. Дочекао је екипу „Независних“ испред куће, као прави, правцати домаћин.
У Његошевом домаћинству, гдје живи међу бројном и вриједном породицом, узорном у цијелом Поткозарју, све врви од живота. Стада оваца, крава, пуне фарме, обори, кокошињци, савремена механизација, воћњаци и обрађене њиве.
„Заједно живе двије наше породице. Моја супруга Бранка, двојица наших синова, Немања и Његош, мој брат Живко са супругом Биљаном. Они имају двојицу синова, Драшка и Рељу. Са нама је и Рељина будућа супруга Јелена. Ауторитет у породици је најстарија међу нама, мама Зорица. Мој и Живков отац Драгоја погинуо је у рату“, испричао је Јовица Цвијић за „Независне“.
Он је, такође у дјетињству, заволио село и пољопривреду. Исто као и његов син Његош. И одлучио је да на породичном имању настави традицију предака.
„Обрађујемо више од 400 дунума земље. Сијемо кукуруз, пшеницу, соју, зоб… Производимо храну за стоку. Имамо краве, бикове, овце, свиње, ситну живину. Производимо и воће. Имамо сву механизацију, изузев комбајна“, прича Јовица.
Са њим су, на свим пољопривредним пословима, синови Немања и Његош. Супруга Бранка брине о кућним пословима. Немања и Његош су, кажу Јовица и Бранка, у најранијем дјетињству схватили важност пољопривреде и рада у домаћинству.
„Овдје нам је најбоље, радимо све по плану и у договору, никоме ништа не дугујемо, дјецу учимо да воле своје село и да раде, да знају како без рада нема живота. Имамо времена отићи и на славе, рођендане, на излет, у посјету, свуда“, прича Његошев отац, објашњавајући принципе и односе у породици.
Његова супруга, а Његошева мајка Бранка, додаје да су синови, нарочито Његош, велики заљубљеници у стоку.
„Старији Немања није тако причљив као Његош, али су обојица посвећени домаћинству. Његош се у све разумије, и чим долази из школе, прво трчи у шталу, провјерава да ли су кокошке, прасад, овце и друге животиње сите, да ли имају воде, у каквом су стању, да ли је све како треба. У све се разумије, све га интересује. Он то прича свима, прво возача аутобуса ујутро информише, па другу дјецу, онда учитељицу и тако редом“, открила нам је Бранка преокупацију малог Његоша, који слуша разговор, чекајући нестрпљиво да нам поднесе рапорт и покаже своје животиње.
„Кокоши, којих имам 36, свакодневно носе јаја. Гнијезда су пуна. Јаја редовно продајем, идем са мамом на пијацу у Градишку. Тридесет јаја за десет марака, сада је таква цијена. Била су и скупља, али сада, од када је топлије вријеме, кокоши боље носе и јаја су појефтинила. Пјетлове сам одвојио, седам је засебно у кокошињцу јер се туку, међусобно“, рапортира Његош, којем у обиласку домаћинства и показивању животиња припомажу брат Немања и стричевић Срђан Цвијић.
„Ја радим, а он продаје, само ја не причам о томе“, пожалио се Немања, старији Његошев брат, ученик шестог разреда.
„И теби сам дао пара од јаја“, узврати Његош, па настависмо даље.
Улазимо у свињац, међу прасад, потом у шљивик да видимо овце, па краве, телад, пса, зеца… Тема за разговор напретек.
„Велика бијела крава, видите је, подигла је главу, она даје највише млијека… Звоно смо ставили на ту краву, да звони. Када провале плот и оду негдје, у зијан, у туђу њиву, тамо гдје не треба, по звону се чује гдје су и лако их је пронаћи. То звоно, каже моја баба, једино за старије људе не вриједи, јер они слабо чују.
Од крмаче, коју сам добио од комшије Бранка за седми рођендан, потекла су сва ова прасад. Сада их имам 12, а прије сам их имао 17. Са њима се исто играм, као и са теладима. Сваком телету одредио сам име. Малено теле, које смо пустили вани да се игра, видјели сте, то је Милка. Зато што је мило. Друго, мушко теле, њему сам дао име Милкан. Теленце на везу је Малени. Једно се зове Ружица, зато што има ружу на глави, такву шару, друго се зове Цртица, има црту, треће је Крушкица, па још једно, мање, са истим именом, Крушкица. Омиљена крава, која је отелила моје љубимце, је Шаренка.
Имам и овце, цијело стадо. Најдражи ми је црни ован, њега сам за рођендан добио од ујака Горана. Био је мали, мало јагње, много умиљато. Горан ми је рекао, јагње које ухватиш, биће твоје. И зачудо, нисам успио ухватити ниједно, а сав сам се сморио и испрљао. Онда је Горан, он је брат моје баке, али га сви зовемо ујаком, ухватио јагње, заправо малог овна, и донио. Њему је ујна Гордана помогла да ухвати то јагње, намамила га…“
Славска милошта
У Његошеву причу о животињама опет се укључи Немања. Сугерисао нам је шта да питамо главног јунака ове приче.
„Питајте га одакле му зец, добио га је скоро. Али ја га храним, више него Његош“, рече Немања.
На одговор нисмо дуго чекали.
„Не могу ја свуда стићи, брат си ми, треба да помогнеш. Ма, да вам објасним, стрина Биљана Цвијић је испричала својој другарици Сашки да ја волим животиње. Е, онда је та са Сашка, која има двије кћерке, њима испричала исту причу. Оне су дошле нама на славу и донијеле зеца. То је овај бијели, а припада врсти лавља глава. Овај зец је, заправо, милошта за славу, тако некако. Милошта која једе купус и дјетелину. И лијепо се понаша. Нема се ту шта више рећи“, објаснио нам је Његош, па ко је схватио, вели, добро је, а ко није, да му тако и буде. У том прекиде теоретисање о зецу, па завика.
„Срђо, потрчите, одоше кокоши у воћњак, враћајте их назад. Кокоши не смију у воћњак, јер је прскан и могу се отровати. Јаја неће бити здрава“, завапи Његош, те се сва тројица, он, Немања и Срђан, сјурише међу свјеже окречене јабуке и за часак истјераше кокошке и пијетлове из воћњака који се бјеласа од креча.
Све то, са поприличне удаљености, посматрао је пас Максо, нимало се не узбуђујући због свеопште цике и метежа, и свакојаких животиња.
Милан Пилиповић/Независне
