Више од хиљаду километара, најдуже путујући пјешке, након капитулације Њемачке 1945. године, прешли су Милош Видовић и његова супруга Ковиљка, враћајући се из заробљеништва, у село Врбашка код Градишке. Нијемци су их, заједно са многим комшијама и родбином из поткозарских села, заробили у офанзиви на Козару, у љето 1942. године и отјерали на присилни рад у Њемачку.
Када је рат завршен, кренули су кући. Сналазили су се, пребацивали камионима, тракторима, запрегама које су успут наилазиле, а најдуже су путовали пјешке.
Носили су сина Драгутина. Рођен је у Њемачкој посљедње године рата. Имао је тек неколико мјесеци, када су дочекали слободу.
„Смјењивали су се носећи мене. Када год је било тешко, псовали су ми Хитлера али ме нису оставили,“ прича нам Драгутин Видовић, пензионер из Крајчиновца, сусједног села Врбашкој. Овдје има лијепу кућу, уређено имање са много цвијећа и зеленила. Живи са супругом Бранком а у истом домаћинству су син Зоран и снаха Биљана.
„А зашто су теби псовали Хитлера“, упитасмо тјерани знатижељом.
„Зато што сам рођен 20. априла, на исти дан као и Адолф Хитлер, вођа Трећег Рајха, који нас је напао и хтио покорити цијели свијет. Он је рођен 1889. а ја 1945. године,“ објаснио је Драгутин логику Хитлеровог помињања. И настави причу о повратку кући.
„Тешко је то било. Моји родитељи су заслужили велико поштовање. Прешли су пола Европе, од Дизелдорфа и Њемачке, преко Чешке, Словачке и Мађарске. У Југославију су ушли у Суботици. То је, како год рачунамо, дуже од хиљаду километара, можда и хиљаду и по. Нису они путовали најкраћим путем, преко Аустрије. Ту није било безбједно, и ако је рат завршен, него сјеверније,“ описује Драгутин Видовић свој долазак кући и пут којим су прошли његови родитељи. Не сјећа се, каже, ничега, али памти очеву и мајчину причу.
У Врбашку су стигли у октобру 1945. године. Драгутин је имао пола године. Овдје су почели све изнова, задовољни што су преживјели рат и дочекали слободу.
„Наша кућа некада је била на такозваној Беглучани, поред турске куле. У рату је спаљена. Остало је само згариште. Живјели смо у магази. То нам је била друга кућа, послије повратка из Њемачке. Кућар и собице, на малом простору. Све под кровом магазе од дрвених брвана. Ту нас је живјело шесторо, дјед и баба, моји родитељи, сестра, ја… И понеко, без куће, ко нема гдје преспавати ноћ или боравити неко вријеме, док се не снађе,“ приповиједа Драгутин. Његова прича, за млађе генерације, каже, дјелује нестварно.
„Тешко је, данашњој омладини која одраста и стасава у изобиљу, повјеровати да сам у магази живио од 1945. до 1952. године. Из магазе сам у школу пошао. Из магазе, гдје је љети врело а зими хладно, преселили смо у кућу. Сада нам служи као остава за алат, складиште за жито. Ипак, највише ме подсјећа на дјетињство и на тежак али лијеп живот. Свака младост је лијепа, љепша у дрвеној магази него старост у дворцу.“
Одлазак у Њемачку
Драгутин је, након Другог свјетског рата, када су отворене границе и створена могућност одласка на рад у иностранство, одлучио да крене у Њемачку.
„Нисам тражио њемачко држављанство али сам 1968. године ишао да видим, да упознам мјесто свога рођења. Радио сам двије године и вратио се. Нисам био одушевљен својом несуђеном домовином. Мени је у Крајчиновцу и Врбашкој љепше и боље него у Дизелдорфу,“ увјерава нас Видовић, у хладовини, испод лозе грожђа, гдје често сједи ујутро или када упече сунце и овлада жега. Као овог љета.
У дворишту, поред куће је стара дрвена магаза, као симбол и свједок прошлог времена. Послије повратка из Њемачке, његов отац Милош купио је ову магазу од Милоша Поповића из Требовљана. Сада је Драгутин чува и одржава.
Милан Пилиповић
