Међу познатим Окучанцима, осим пјесника Григора Витеза и филозофа Милоша Ђурића, је композитор и академик Михајло Вукдраговић рођен 08. 11. 1900. године.
Послије гимназије у Сремским Карловцима (1919.) студирао је филозофију и музику у Београду. Музичке студије, чему се у потпуности посветио завршио је на конзерваторијуму у Прагу. По повратку у Београд развија многострану и плодну активност као композитор, диригент, педагог, организатор и музички критичар. Био је професор теоретских предмета и директор Музичке школе “Станковић”, диригент хора и оркестра музичког друштва “Станковић” (1927.- 37), диригент Загребачке опере (1934.-35.), шеф музичког програма и симфонијског оркестра Радио Београда (1937. -40.), ванредни професор Музичке академије, музички руководилац и диригент оркестра Радио-станице у Београду (од 1948.), редовни професор теоретских предмета и дириговања и ректор Музичке академије, први ректор Умјетничке академије (1957.), генерални секретар Савеза композитора Југославије (1950. – 62.), члан Српске академије наука и умјетности.
Писао је музичке чланке и критике за Музички гласник, Музику, Звук, Политику Експрес, Борбу и друге часописе. Основао је или учествовао у оснивању многобројних фестивала у тадашњој Југославији, попут Мокрањчевих дана или Југословенских хорских свечаности. Добитник је многобројних награда. Преминуо је у Београду 12. марта 1986. године.
Стваралачка личност Вукдраговића, у основи лирско-медитативна, формирана је у Прагу у доба највећег процвата и утицаја савремене музике, наведено је у његовоју биографији објављеној на страницама Музичке школе у Шапцу која носи његово име. У изграђивању свог стила Вукдраговић се ослања на тековине француског импресионизма, чешког неоромантизма са примјетним експресионистичким акцентима, као и на музички фолклор свог народа који га увијек поново инспирише, али који никада дословно не цитира. Комбиновање свих тих елемената чине суштину Вукдраговићева стила. Такав умјерени модернизам особеност је његове музике настале између два рата.
Вокална лирика, стално присутна у његовом стваралаштву, обиљежена је и тежњом да интимни поетски текстови добију тонско тумачење у коме ће пјевана ријеч бити експонована у првом плану, а ток музичког збивања у клавирској пратњи сведен у оквире камерно третираног звука.
Послије Другог свјетског рата у стваралаштву Вукдраговића доминира херојска тематика (симфонијска поема Пут у Побједу и нарочито трилогија цантата, Везиља слободе, Свијетли гробови и Србија).
Поред наглашене тежње за једноставнијим и приступачнијим изразом та дјела носе особености чврсте формалне структуре, складног односа у одмењивању лирских и драмских одломака, зрелости у композиционо-техничком третману и суптилности у комбинацијама тонских боја, наводе музички теоретичари, објашњавајући изузетне умејтничке домете Михајла Вукдраговића.
М.Пилиповић
