Наша села: Вилуси познати по производњи поврћа

Међу највећим градишким селима су Вилуси који обухвата лијевчански и поткозарски крај. Познати су по вриједним мјештанима који се примарно баве производњом поврћа, највише паприке, парадајза, лука, потом лубенице а посљедњих година и цвијећа. Када дође прољеће, овд‌је су сви у пластеницима или на њивама. У тим пословима заједнички раде и мушкарци и жене које више времена проводе на њиви, или на трактору, него у кухињи.

“Ми у Вилусима, Машићима, Романовцима, Карајзовцима, Вакуфу, Петровом селу, Елезагићима и другим мјестима у Лијевчу познати смо по великој производњи поврћа и жита. То је дуга традиција. Када су овд‌је доселили Нијемци прије Првог свјетског рата, од нас су учили начин обраде земље а ми од њих примали занате,” говорио нам је прије неколико година Слободан Глувић, један од најстаријих Вилуишчана, показујући обрађене њиве, пластенике, добре путеве, уредна и богата газдинства, савремене машине за обраду земљишта.

“Овђе је народ вриједан, зна, умије и хоће да произведе све што се може продати али је проблем управо у овом посљедњем. Па ми смо годинама кромпиром затрпавали рупе и мајдане али опет нисмо одустајали од сјетве. За нас је пријеко потребна сигурност откупа. То је главно питање. Добро је што се граде фабрике, што се код нас много ради али без прерађивачке индустрије, тешко можемо направити већи корак,” причао је Глувић нагласивши да је лијевчанским сељацима потребнија прерађивачка индустрија поврћа него субвенције и премије, мада је и то од велике користи.

Већина домаћинстава подсјећа на мање земљорадничке задруге јер располаже савременом и бројном механизацијом. Вилушчани обрађују велике површине а искуства у пољопривреди преносе на млађе генерације.

По броју становника, Вилуси дијеле судбину других села у овом дијелу Републике Српске.

Према попису 1971. године у Вилусима је било 1034 становника. Сваке године, њихов број је мањи. По попису 2013. године у Вилусима живи 756 становника. Школа, некада осмогодишња са по два од‌јељења у сваком разреду, сада је четвороразредна.

Горњи Вилуси

У Горњим Вилусима постоје старији засади воћа, највише шљиве, јабуке и крушке. Зато, у јесен домаћини пеку ракију а то је прилика да се окупе комшије, попију по коју и наздраве за срећну и берићетну годину. О томе смо писали прије пет година.

“Нисам имао времена раније да то урадим. Имам неколико котлова кома који није излапио током зиме. Ракија је добра, права громовача која лијечи болесне, а здраве обара с ногу,” вели домаћин Милан Поповић којем у котларском послу помаже неколико комшија. Међу њима су Зоран Рајковић и Драгољуб Савић који су веома предани овом послу, а у Вилусима, Миљевићима, Романовцима и другим сусједним селима, сматрају их добрим познаваоцима ракије.“Када ми грлом градирамо и кажемо колико је јака, да ли је добра или лоша ракија, ту поправног нити промашаја нема,” самоувјерен је Зоран Рајковић из Миљевића. На ватри котлари из Вилуса пеку и пијетла јер уз ракију, кажу, увијек треба понешто и појести.

“Хладноћу не осјећамо јер нас ракија најбоље грије. Месо од пијетла даје нам кондицију јер у противном, када бисмо само пили а ништа не јели, тешко би се до куће довукли. Овако, једно с другим, јело и пиће поред „веселе машине“ чине одличан угођај” увјерава друштво Драгољуб Савић из Вилуса који је добровољно пристао да ухвати, очерупа, очисти и испече пијетла на ражњу. Некада је у Вилусима, подсјећа Милан Поповић, било много више шљиве и шљивика.

“Нема ко садити шљиву, сакупљати шљиве, а све мање је и људи који могу попити мало више, све старо и немоћно, од једне или двије чашице падају као одстријељени,” сјетно али уз здравицу говори домаћин.

Доњи Вилуси

У Доњим Вилусима, одувијек воле фудбал. Њихов клуб, који се некада звао „Босна“, деценијама се такмичи у Општинској лиги Градишка. Посљедних неколико година, клупске амбиције су порасле. ФК „Вилуси“ је ове сезоне најозбиљнији кандидат за титулу првака Градске лиге Градишка и пласман у Подручну лигу.

Становници Вилуса одувијек су активни на друштвеном плану. У томе су равноправне све генерације. Зато смо издвојили потрете Волушчана које смо снимили у посљедње двије деценије. Неки од њих нису живи али је и ово прилика за подсјећање.

Више села истог имена

Постоји више села истог назива. Осим Вилуса код Градишке, то су Вилуси на Мањачи и код Никшића у Црној Гори.

Вилуси у Црној Гори

На тридесет петом километру од Никшића надомак саме границе са Републиком Српском на надморској висини од око 900 метара налази се центар МЗ Вилуси са седам села и два засеока.Једно од најлепших места у Црној Гори познато по историјским догађајима и личностима, у последње две деценије по дешавањима из културе и забавног и спортског живота на самом је раскршћу магистралних путева који воде ка Никшићу, Требињу,Билећи и црногорско приморју. Вилуси се помињу од 1440. године. Нема тачних података о поријеклу имена.

Постоје двије, скоро идентичне, претпоставке – прва, по латинском називу ”villa” (лијепо село) и друга, по причи о проласку једног Турчина, који је посматрајући овај крај, рекао: ”Ово је право вила село”, и да су тако добиле име. У ували која се пружа правцем исток-запад Вилуси су размјештени у средишњем дијелу подручја и представљају централни дио Мјесне заједнице. Налазе се на раскршћу путева Никшић, Рисан, Требиње, Билећа. У централном дијелу села развила се мала варошица збијеног типа крајем XIX вијека, звана ”пјаца” са више од 15 међусобно повезаних кућа, која представљају трговачко-административни дио у коме се одвија цјелокупни живот села и ширег подручја.

Вилуси на Мањачи

Православни надгробни споменици на Мањачи, одакле је становништво масовно исељено педесетих година прошлог вијека, свједоче о бурном животу у претходних неколико вијекова. Гробље у Вилусима, на војном полигону и Гробље Капела под Стражбеницом, наводе на јасан закључак да је овд‌је постојао интензиван начин живота, да је становништво било бројно и да су православни Срби овд‌је живјели вијековима. Комисије за очување националних споменика БиХ је 2007. године ово подручје прогласила националним спомеником.

Осим Православног гробља на Стажевици, исти статус стекла је Некропола са стећцима у засеоку Моцоње, у Горњем Шљивну. У образложењу Одлуке о проглашењу овог подручја националним спомеником БиХ, локалитети су детаљно описани. Православно гробље испод Стражевице у засеоку Моцоње налази се на падини, која заузима површину преко 15 хектара, и која благо пада од сјевера ка југу,  ка Шљивањској ријеци. Гробље је оријентисано у основном правцу запад–исток,дужине око 150 метара, ширине од око 40 метара на западу, а до 19 метара на истоку, и заузима површину од око 4 000 квадратних метара.

Милан Пилиповић