Божићна печеница је неизоставни дио српске православне трпезе и један од најупечатљивијих обичаја који прати прославу Рођења Христовог. Код Срба божићна печеница је најчешће прасе или назиме, младо свињче, а у неким крајевима је то јагње или млада овца и назива се веселица. Припрема се на Туциндан и пече на Бадњи дан. На Бадње вече се уноси у кућу и наслања на источни зид, гдје стоји до Божића, када се сервира.
Обичај спремања печенице датира из давних времена. Према народном вјеровању, за Божић се обавезно спрема нешто од јаке хране како би породица током цијеле године била снажна и здрава.
У хришћанском контексту, печеница се сматра врстом захвалности Богу за сва добра.
Печеница се никада не коље на сам Божић, већ на Туциндан, 5. јануарa. Празник је назив добио по томе што се некада животиња „тукла“ (омамљивала) прије клања. Према народном вјеровању ритуално клање на Туциндан је једна врста жртве која се приноси Богу и потиче из времена прије хришћанства, а помиње се и у Старом завјету. За божићну печеницу бира се бијело прасе, без биљега и тјелесних недостатка. Вјерује се да печеница која се спрема за Божић доноси срећу и благостање укућанима.
Припрема печенице је посебан друштвени догађај, углавном резервисан за мушкарце.
Печеница се натакне на ражањ и пече на отвореној ватри (жару од храстовог дрвета или букве). Мирис дима и печења на Бадњи дан симболизује богатство дома. Печење печенице је више од кувања – то је вријеме за разговор. У селима и мањим градовима, комшије често заједно пале ватру и окрећу ражњеве, наздрављајући једни другима ракијом и честитајући празник који долази. То је тренутак када се заборављају старе свађе и учвршћује заједништво.
