Сећање на Бранка Смиљанића, музичара и професора, чије име, дуже о две деценије носи Основна музичка школа у Градишци, и сада је сасвим свеже. Успомене на овог музичког педагога, који је заједно са супругом Татјаном доселио у Градишку 1955. године, оживели су, изузетним успесима, ученици многих генерација ове школе.
Међу њима је и Бранкова кћерка Радмила Смиљанић, касније првакиња Београдске опере која је, током посете школи на обали Саве, говорила о очевој жељи и залагању да музичка култура доспе у сваку породицу. О својим родитељима и школи, прича веома емотивно:
„Мој отац је овде, након Другог светског рата, веома добро прихваћен. У Градишци је оформио Музичку школу, у којој је радила и моја мама Татјана. Она је предавала клавирску музику а после радног времена, припремала ученике за хорске и друге наступе, пеглала њихове кошуље, трудила се да наступ делује што боље, и лепше.“
Шаљите децу у музичку школу, нећете зажалити, говорио је Бранко својим суграђанима и увежбавао наступе ученика. Трудио се да досегну уметничке висине, у чему су многи, вођени његовим саветима и знањем, достигли високе домете у музици. Бранкова супруга имала је вишестуку улогу. О томе Радмила каже: „Мама је уштимавала женске гласове, тата мушке, па су их спајали. Ишли су на такмичења, освајали награде. Мама је, девојчицама хеклала украсе на ношњи. Све то, давало је мотив, учвршћивало пријатељства, надограђивало њихов школски и музички свет“, испричала је Радмила школарцима најмлађих генерација и заљубљеницима у музику у Градишци.
„Музика је највећи азил од свих недаћа модерног доба,“ говори оперска примадона, вођена очевим принципима, која Градишку и музичку школу, чува у срцу, као трајни завет.
О своме професору из Учитељске школе у Бањалуци, писао је Бранков ученик а касније колега Лазар Баврлић, дугогодишњи професор и директор Гимназије у Градишци. „Бранко је волео свој предмет и био је срећан што живи у свету музике. Када је бирао гласове за мешовити школски хор, сопран, алт, тенор и баритон, није се љутио ако неко од ученика промаши интонацију за већи интервал, кварту или квинту. Ако пак неко промаши за малу секунду или пола степена, рекао би, риба, и збогом момче или девојчице. Понекад је на пробе доводио своју супругу, да слуша наше певање и да му помогне у откривању фалш- онова. На пробама је скидао капут, завртао рукаве беле кошуље, и диригујући рукама, без палице, покушавао да из наших мутирајућих гласова извлачи фортисима и пијанисима.“
Професор Бранко је био добар и строг педагог, наводи даље његов ученик Лазар Баврлић.
„Уз пјевање и свирање, требало је да ми, ученици, савладамо и основне музичке писмености. Када установи да неки од нас нису научили читати ноте у виолинском или бас-кључу нотног система, број степени музичких интервала, састав дурског и молског акорда, изрицао би овакву опомену или укор, примедбу. Није ово сабља Краљевића Марка, већ је ово перо Смиљанића Бранка“, говорио је чувени професор а његови ученици упамтили.
Остоја Ђурић предложио назив Музичке школе
Иницијатор да Музичка школа у Градишци добије име Бранка Смиљанића је Остоја Ђурић, професор и бивши директор ОШ „Васо Чубриловић“, у чијем саставу је радила музичка школа. О томе Радмила Смиљанић каже: „Професор Ђурић је својим гестом веома много обрадовао мене и моју породицу. Он се изборио и код власти у Градишци да школа носи име мога оца“.
Рођен у Горњем Рибнику
Бранко Смиљанић је рођен 1907. године у Горњем Рибнику, општина Кључ. Завршио је Војну академију. У Бањалуку је дошао 1946. године, гдје је био професор музичке у Учитељској школи, и вођа хора „Јединство“. У Градишку је преселио 1955. године. Није скривао своју националну опредељеност, и припадност српском народу. Поносио се српском историјом, волео традицију и обичаје свога народа. Умро је у Београду 1989. године.
Милан Пилиповић / Политика
