Мултипла склероза је хронична неуролошка болест, која погађа радну популацију, углавном између 20. и 40. године живота. Посљедњих година биљежи се значајна учесталост ове болести у популацији. Најчешћи је узрок нетрауматског инвалидитета код радно активног становништва.
„Мултипла склероза је, још увијек, болест непознате етиологије“, истиче др Милена Француз Јовичић, специјалиста породичне медицине, запослена у Дому здравља Градишка. Као могуће узрочнике, др Јовичић наводи разне вирусе, попут Епштајн-Баровог вируса, те недостатак Д витамина. За мултиплу склерозу се каже да је она највећи имитатор у неурологији и то говори да је понекад врло тешко, током првог доласка пацијента на преглед, закључити да се ради о овој болести“, каже др Јовичић и наглашава да је потребно дуже времена пратити пацијента, како би се поставила дијагноза ове озбиљне болести.
На основу појединих симптома, попут једнострано наглог губитак вида, замагљеног вида, осјећаја вртоглавице, која је често симптом и других неуролошких обољења, дуже утрнулости екстремитета, потешкоћа са мокрењем и других симптома, љекар ће, на примарном нивоу здравствене заштите, упутити пацијента на детаљан неуролошки преглед.
„Док се не дође до коначне дијагнозе, први атак болести, попут утрнулости руку или ногу, води се као клинички изолован синдром“, појашњава др Јовичић и напомиње да за клиничке форме постоје јасно утврђени терапијски протоколи. Најчешћа клиничка форма је релапсно-ремитентна. Ријеч је о форми болести која има мирне и фазе погоршања, односно атаке или релапсе. Акутна погоршања се лијече високим дозама кортикостероида, у трајању од три до пет дана.
„Уколико се адекватно не лијечи и не држи под контролом, кроз десетак година ће ова клиничка форма прећи у прогресиван облик“, напомиње др Мирјана Француз Јовичић и наглашава да је због тога важно правовремено увођење имуно-модулаторне терапије. Такође, додаје да још увијек не постоји лијек који ће болест излијечити, али имамо могућности успорити њен ток и тиме смањити инвалидитет, те омогућити социјалну и радну активност пацијената. „Због тога су неопходни редовни контролни прегледи, дијагностичке процедуре, те адекватна примјена терапије“, закључује др Јовичић.
С. Тркуља
