Милорад Пилиповић, пастир из Кнешпоља: За стадом оваца до пензије

У посљедњих неколико мјесеци честа слика на брдима и долинама у Кнешпољу и Мљечаници је велико стадо оваца, неколико коза, два магарца и три пса. Уз стадо је и пастир Милорад Зеле Пилиповић из Јеловца Доњег код Козарске Дубице, који је недавно дочекао свој шездест и трећи рођендан. Прославу су организовали његова снаха Минела и син Бојан, са двогодишњим унуком.

“Нисам имао могућност да се негд‌је запослим, па сам се прихватио стада. Прошле године сам почео радити овај номадски посао, чувати неколико стотина оваца, чији је власник Мишо Ритан из Горње Мљечанице. А наствио сам и ове. Посао није тежак. Током пастирског рада, велику помоћ имам од два пса чувара, који враћају овце, које се удаље од стада,” прича Милорад. Слика је идилична на ливадама испод брда Патрија.

“Радио сам у Кнежица, у Фабрици конфекције “Кнежичанка”. Био сам портир, петнаест година, а потом у истој фирми, након приватизације, постао возач. Сада сам чобан, пастир… Сваки посао је частан и добар, за мене. Услов је да се човјек према сваком послу односи коректно, да ради како треба и да не зановијета,” сматра наш саговорник, поред којег трчакарају пси, чувари великог стада. Трава је добра, свуда је има, па се овце напасу за два до три сата, каже. И мирују. Какви су услови пастирског посла и живота, распитујемо се. Милорад јасно објашњава, описује свој радни дан.

“Власник стада обезбјеђује три оброка дневно, с тим да је вечера увијек топла, као и солидну плату. Спавам у камп-кућици, која има све услове као и сваки други стан. То је, гарсоњера на точковима.

Стадо коначи у близини, у огради са струјом, обезбијеђено од паса луталица, вукова, медвједа или других звијери. Док ја спавам, три пса су будна, за сваки случај.”

Милорад је задовољан условима, послом и платом. Није му, вели, ни досадно, јер увијек понеко наиђе, застане, поразговара.

“Тјерајући стадо поред кућа, људи ме часте шољицом кафе, чашицом ракије, сланином, питом и колачима.

Увијек неко изнесе, шта му се задесило, у кући. И возачи застају, фотографишу, питају, часте…

Посјећују ме и моји укућани. Не осјећам се усамљено,” прича Милорад док стадо, на које мотре и три пса, мирно пасе. Овако ће, Милорад за овцама још двије године. Тада ће напунити 65 година и стећи услове за пензионисање. Послије, вид‌јеће да ли ће наставити номадски живот или ће кући, за неким другим послом.

Милан Пилиповић