Миља Шестић, главна сестра градишке Хирургије: У бијелом мантилу 45 година
Сусрет пацијената са Миљом Шестић, главном сестром на Одјељењу хирургије у градишкој Болници истовремено је охрабрење, подршка, помоћ, саосјећање и разумијевање.
Она овдје ради 45 година, на истом мјесту, са истим жаром, једнаком жељом да помогне болеснима, да њихово лијечење учини лакшим, подношљивијим, успјешнијим.
„Медицинску школу завољела сам веома рано, још док сам била ђак Основне школе у Турјаку. Када је неколико мојих колегиница из разреда, Драга Чекић, Божана Дакић, Рада Чикић, Драгиња Борковић, Гордана Ковачевић, одлучило да иде у Медицинску школу у Бањалуку, за мене више није било дилеме“, прича Миља, са много емоција и сјете, прелиставајући албум са црно-бијелим фотографијама.
Свака је јединствена прича, свака фотографија Миљу враћа у неко друго доба.
Медицинску школу у Бањалуци, подсјећа, завршила је 1979. године.
„Годину прије, још у ђачким данима 1978. па чак и 1977. године била сам на пракси у Болници Градишка. Хтјела сам да што више научим. Свој животни пут пронашла сам у медицини, у хуманом послу који једнако волим, и сада као и на почетку, прије више од 40 година“, каже Миља.
Она припада епохи Хирургије, темељног одјељења градишке Болнице, угледне установе која је давно стекла статус регионалног центра. И Миљина улога у томе је важна, чак незаобилазна.
„Запослила сам се у септембру 1979. године. Моје прво радно мјесто било је овдје, на Хирургији. Не сјећам се да је било која од мојих колегиница у Болници, посебно на Хирургији, цијели радни вијек провела на истом радном мјесту, за истим пултом, као ја“, носталгично, подстакнута снажним емоцијама, подсјећа Миља Шестић на дане, мјесеце, деценије проведене у Болници.
„Трудила сам се, првих година, али и касније, да што више научим, да овај посао радим савјесно и да ми колеге, медицинске сестре, техничари, љекари, као и пацијенти, вјерују. Увијек сам се трудила да према пацијентима будем љубазна и да их услужим без чекања и одгађања.
Упознала сам много, са њима прошла кроз здравствене проблеме који су их задесили, али се са њима радовала оздрављењу. Када здрав и задовољан пацијент крене кући, то је за мене највећа награда, признање да нисам погријешила у избору занимања. А када крене на лоше, и мој свијет се руши.“
Ова медицинска сестра води регистар Хирургије. Она у посебну, рубрицирану свеску великог формата записује свакодневицу свога одјељења. Ту су имена пацијената и њених колега, медицинара. О свакоме има лијепу ријеч:
„Када сам дошла у Болницу, Стојанка Драгановић је била главна сестра. Она је 1979. године пензионисана. Од Раде Благојевић сви смо научили да радимо. На почетку, највише ми је помогла сестра Рада Јозић. Она је била одговорна, прецизна, веома посвећена своме послу, стрпљива према младима. И сада чувам комадић папира на којем је Рада записала принципе рада и указала, како треба да се понашам на радном мјесту. Држим се тога.“
У то вријеме, на нашем одјелу, говори Миља без заустављања и промишљања, течно и јасно, радили су велики ауторитети, хирурзи Петар Даниловић, Бранко Поткоњак, Звонимир Микин, Вјекослав Девчић. Наслиједили су их Емир Настић, Бранислав Кукић, Славко Манојловић, Зоран Азарић, Алекса Средић, Мирко Манојловић, Рајко Додик…
Потом је стигла и најмлађа генерација Александар Миливојца, Предраг Поткоњак и други…
„Важну улогу током рата у нашој болници имали су љекари из Сарајева који су дошли у испомоћ. Међу њима су доктор Љубо Берберијан и професор Шишић“, додаје она.
„Поменућу и медицинске сестре и техничаре, чија је улога на Одјелу хирургије значајна и са којима сам веома успјешно сарађивала. То су Рада Тенџерић, Здравка Мирјанић, Мара Малешевић, Гордана Ковачић, Блаженка Капетановић, Невена Грбић, Данка Буловић, Невенка Живковић, Милица Јолић. Гордана Перовић, из Романоваца, била је медицинска сестра. Кад год смо се шалили, разговарали о послу, у опуштеној атмосфери, она је говорила да ће ипак једног дана бити љекар. Уписала је медицину и остварила свој циљ. Сада је интерниста на Ортопедској клиници КБЦ-а. И ја сам срећна због тога, јер смо заједно радиле у градишкој Болници“, сјећа се Миља многих колегиница и колега. Не занемарује ни важну улогу католичких часних сестара, које су са њом радиле на одјелу.
„Немогуће је заборавити улогу католичких часних сестара, међу којима су Луција Петрушић, Анкица Тепић, Јозефина Бјелкановић… Било је и других. Вољели су их пацијенти, имали повјерење у њих, јер су биле одговорне и хумане, имале су лијепу ријеч за свакога“, хвали наша саговорница бивше колегинице у бијелим мантилима. Миља је главна сестра Хирургије од 1992. године, а исти посао обавља и сада, до скорашњег пензионисања.
Регистар Хирургије Миља води од 1979. године. Наслиједила је ту обавезу од сестре Стојанке Драгановић. У Регистру све пише, ко се лијечио, ко је радио на одјелу, када се запослио, до када је радио.
„Свакодневно ту, и сада записујем сваку промјену. На примјер, 1979. године на одјелу су радили доктори Звонимир Микин, Вјекослав Девчић, главна сестра Рада Благојевић, Зора Француз, анестезиолог Александар Радивојевић, анестезиолог Мирко Курц, Драган Дошен, наш гипсер…“, прелистава Миља ову јединствену биљежницу.
За 1977. годину, поред многих података, заведено је да је те године у функцију стављена нова болница а на Хирургији су радили др Петар Даниловић, трансфузиолог Марија Мамула, анестетичар Миленко Кнежевић, сестре Анђела Голуб, Нада Тргинић, Милосава Трнинић, Миливој Сакан, Драгица Цвитковић, Верица Радоњић, Гордана Гвозден, техничар Саво Вучић…
„Сестра Стевка Шврака отишла је из Болнице, послије је била главна сестра у Дому здравља Србац, потом Нада Врховац, Рада Тешановић, која нас је свему учила, Гордана Ракић, сестра на одјељењу, Даница Чубриловић, Везирка Трчић те Јагода Маринковић“, додаје Миља.
Узоран колектив
Одувијек смо у свему били солидаран колектив, наглашава Миља Шестић, дијелили све што је добро, али и тјешили и помагали се међусобно, када је неко од нас у проблему.
Чувам фотографије са испраћаја у пензију наших колега, са свадби, весеља, тренутака среће, додаје она.
Милан Пилиповић Независне
