Градишка, Козарска Дубица – Када је неколико стотина логораша, у кишну недељу 22. априла око десет часова, 1945. године, кренуло у пробој усташког логора Јасеновац, Миле Ристић из поткозарског села Миљевићи, ликвидирао је стражара, узео његов пушкомитраљез и рафалном паљбом штитио “живе костуре”, одлучне да се домогну слободе. Пре тога, већ на првом кораку, многи логораши су убијени. Пробој је дуго припреман у потпуној тајности. Коначна одлука донесена је 21. априла, дан пре пробоја. За вођу је одређен Анте Бакотић, хемијски техничар из Сиња који је у логор доведен 1942. године. У припреми пробоја, осим Анте Бакотића и Миле Ристића, учествовали су Љубо Врањеш, Чедомил Хубер, Драгутин Шкргатић, Павао Кулаш, др Петар Крстић, Раде Кесић, Рајко Стојаковић… Према наводима Дејана Мотла, историчара у Спомен подручју Доња Градина, у пробој је кренуло 600 а преживело 90 логораша.
„Стражари су на њих запуцали из више праваца. Ту су се налазили бункери из којих су усташе, митраљеском ватром и бомбама “косиле” логораше. Миле Ристић је онеспособио бункер поред главне капије. Отео је пушкомитраљез, ликвидирао усташу и борио се, док је имао муниције,“ наведено је у недавно објављеној књизи „Концентрациони логор Јасеновац 1941.-1945.“ чији су аутори Дејан Мотл и Тања Тулековић.
Преживели логораш Михаило Марић, такође је сведочио о пробоју логора. Детаљно је описао улогу Миле Ристића.
„Усташа је на капији поставио митраљез и убијао све који су наилазили. Миле Ристић му се, неопажено привукао, допузао и заскочио с леђа. Убо га је ножем. Видио сам то. Био сам четврти иза њега. Ристић је зграбио митраљез, изнео ван капије и окренуо према извидници. Пуцао је по усташким стражарима, по бункерима и осматрачницама. Све их је онеспособио а логорашима обезбедио пут до слободе.”
Када је Ристић, храбри партизан који је аугуста 1942. године рањен на Козари, потом заробљен и одведен у Јасеновац, испуцао све метке, бацио је пушкомитраљез у Саву и побегао. О тим догађајима, дописнику „Политике“ је 2017. године, две године пре смрти, сведочио Илија Ивановић, у то време последњи живи учесник пробоја логора у Јасеновцу.
“Сећам се, када смо кренули у пробој, Анте Бакотић је узвикнуо, другови напред, слобода или смрт. Провалили смо врата, јурнули вани. На прозоре, на врата, свуда, кидисали су живи костури. Рафали су одјекивали са свих страна али они нису одустајали. Једни су гинули а други газили преко њих, па и они падали, као снопље жита. Стотине логораша ишло је у сигурну смрт или у слободу. А онда је Миле Ристић отео усташки пушкомитраљез и ватру усмерио на другу страну. Започела је унакрсна борба. Херојски се борио, све док је имао муниције,” испричао нам је Илија Ивановић из Горњих Подградаца. Избегао је бункере, вањску одбрану логора, препливао канал Струг, мокар и бос протрчао кроз минско поље… И спасио се. У томе није успео Анте Бакотић, погинуо је међу првима. Имао је само 24 године.
„Неко увек преживи, да исприча истину, о себи и о другима. Један од тих сведока сам ја,” говорио је Ивановић 16. јула 2017. године, на свечаности у Миљевићима, приликом откривања бисте Миле Ристића, рад сликара Младена Стајчића из Нове Тополе. На бисти, осим датума рођења и смрти (1920. – 1980.) пише, “хероју пробоја логора Јасеновац за вечно сећање.”
“Гледајући често Сунце како излази иза облака, стално сам гајио наду и веру у чудо, да ћу се спасити. Зар да сутра не видим тај излазак. Гледао сам и плаве висове Козаре у даљини. Тамо су Подградци, моје село. Тамо је слобода. Тамо су мајка, сестре, брат. Како је то близу. Брзо бих стигао, за пет до шест сати пешке. Зар ће ме убити. Зашто. Нисам ништа згрешио. Нисам никоме зла учинио,” казао је Илија, испред Ристићеве бисте у Миљевићима. Овај бивши учитељ у поткозарским селима и средњошколски професор у Зеници, у Јасеновцу је провео нешто мање од три године. Заточен је у тринаестој а побегао у шеснаестој, великим чудом, како је рекао и још већом заслугом Миле Ристића.
После бега из Јасеновца, Ристић је приступио Југословенској армији. Након рата одликован је Орденом за храброст. Живео је у Миљевићима и бавио се пољопривредом. Није имао посебних привилегија нити их је тражио. Живот је окончао 4. маја 1980. године, скоком са прозора Болнице у Градишци, где је био на лечењу због кардиолошких сметњи. Тако су Миљевиће, родно село хероја без ордена, у истом дану, стигле две трагичне вести, О Титовој и Милиној смрти. Његови најближи испричали су да се на овај корак одлучио после вести о Титовој смрти, уверен да ће доћи до распада Југославије, коју је стварао, да ће опет наступити тешко време, масовно страдање и протеривање његових Козарчана, да ће опет бити пробуђени зли духови прошлости. А он то није могао поднети.
После 37 година, приликом отркивања бисте, Зоран Аџић, градоначелник Градишке, рекао је:
„Овде смо да исправимо велику историјску неправду. Откривањем бисте Мили Ристићу, одали смо признање човеку који је успео да савлада усташког стражара, омогући пробој и спаси сведоке о највећем геноциду над српским народом. Без тог подвига историја српског народа била би ускраћена за многе доказе и сведочења,“ рекао је Аџић. Милорад Буква, председник СУБНОР-а Козарска Дубице сматра да се о херојима из српске историје, као што је Миле Ристић, говори ретко, углавном једном годишње.
“О нашим жртвама и нашим херојима треба увек говорити и чувати сећање. У Јасеновцу и Доњој Градини не треба држати политичке говоре него поправити оштећене споменике, изградити меморијал, покосити траву изнад масовних гробница,” казао је Буква. Симо Брдар, бивши кустос Мемиријалног центра “Јасеновац” и дугогодишњи директор Спомен подручја “Доња Градина казао је за “Политику” да је Миле Ристић вулкан истине, магма цивилизације чија енергија сећања кључа у Доњој Градини.
Преживело 169 логораша
Укупно је логорске страхоте и мучења у Јасеновцу преживело 169 логораша, 90 у пробоју из сектора Циглане, 12 из Кожаре, двоје је побегло пре пробоја, осморо се скарило у Циглани за време пробоја, по 11 из усташке болнице и Брзог склопа, 14 из истражних затвора у месту Јасеновац, шесторто са логорских економија из 15 из логора Стара Градишка који је био у саставу Јасеновца, наведено је у „Књизи о последњим јасеноавчким логорашима“ Дејана Мотла.
Политика – Милан Пилиповић
