Миле Љубичић, избјеглица из Кукуњевца: Да није било рата, далеко бих добацио животно копље

ЛИПИК, ГРАДИШКА – Дође неко вријеме, изненада, неочекивано, када неки кажу да твоја кућа, њива, твој воћњак, завичај и све друго, што је од рођења дио тебе, више није твоје. И мораш да идеш. А не знаш куда да идеш и зашто да идеш.

Тако своју животну исповијест почиње Миле Љубичић, избјеглица из Кукуњевца код Пакраца 1991. године, а пензионер у Градишци 2025. године.

У родном селу, гдје је било 1.400 становника, од којих 90 одсто Срба, живио је до 6. децембра 1991. године. У Омладинској улици, која се сада зове Склизавац, гдје је до рата било 96 становника и гдје је Миле провео пола животног вијека, било је и много младих.

Све је, каже, врвјело од живота.

Постојала је осмогодишња школа „Милан Торбица“, Културно-умјетничко друштво „Папук-Пакрац“, секције народних рукотворина које су држали школски наставници, а сеоске жене училе како се од перушине праве корпице, од вуне плету џемпери, приглавци, како се везе и хекла…

Имали су глумачку и рецитаторску секцију. На крају улице био је Ловачки дом у којем су се састајали, а женска пјевачка група вјежбала је старинске пјесме.

„Био је то за мене, као и за моје комшије, безбрижан живот. Отац је возио трактор у задрузи, мајка била домаћица, обрађивали смо земљу, сијали жито и поврће, производили воће. Сестра и ја смо били срећни. Ја сам свирао хармонику у културно-умјетничком друштву. Свуда смо путовали“, приповиједа Миле испред обновљене куће, на броју 5, у Кукуњевцу, са које је у рату скинут кров, извађени прозори и врата, уништен намјештај, зидови рањени гелерима.

Околне куће још нису поправљене, а трагови и посљедице рата свуда су видљиви. Сјећања на одлазак од куће, а био је петак тог 6. децембра 1991. године, и сада су сасвим свјежа. Док су колоне трактора, претоварених аутомобила, запрежних кола, троколица и приколица, журно промицали поред његове куће, он је нестрпљиво чекао супругу Раду.

„Интересантно, она закључава кућу, па још провјерава да ли су прозори затворени… Понијела и даљински управљач, као – да нико не може гледати њен телевизор. Нерационално поступање, у бунилу рата. Ја кажем, остави отворено, стави флашу ракије и чаше на стол, ко први уђе схватиће да је у кући неко живио.“

Са двије торбе у аутомобилу кренули су од куће. Негдје или нигдје, исто је. Прошли су кроз Добровац, Липик, Чаглић, Бијелу Стијену и зауставили се привремено у селу Цаге, близу Окучана. Уточиште су пронашли код Милана Пецикозе. Милетова мајка Марија аутобусом је отпутовала у Србију, а отац Јован изгубио се у метежу. Пронашли су га посредством Црвеног крста тек у јануару 1992. године у Загребу. Окупили су се сви у Градишци, у Републици Српској, 1993. године.

„Кућу у Кукуњевцу изградили смо четири године прије рата. Кратко смо у њој живјели. Онда смо је напустили. Општина Градишка обезбиједила нам је привремени смјештај у кући Кадира и Емине Шапчанин, у насељу Обрадовац“, описује Миле своје ратне путешествије, од куће до куће, од Кукуњевца до Градишке. Застајкује, промишља, па наставља свједочење.

„Кадир, Емина, њихов син Мустафа и кћерка Азра су добри људи. У њиховој кући живјели смо осам и по година, на чему смо им захвални, али стално смо размишљали о нашој кући, повратку, о лијепом животу у родном крају и успоменама које нису изблиједјеле“, препричава Миле године неизвјесности, патње и страдања.

У новој средини, крају одакле потиче његова супруга, почео је изнова. Све. Једино живот није, њега је наставио задовољан што је преживио рат, бјежанију, избјегао гранате, рафале, експлозије…

Многе његове комшије нису имале ту срећу. Преко савског моста у Градишци отворио му се нов и неочекивани свијет.

„Тешко је. И након 34 године од одласка из родног села, мога Кукуњевца, због којег ми је срце небројено пута закукало, а недавно и попустило, дубоко су урезане успомене. Када сам могао и требао уживати у младости, у најљепшим годинама, у животу, све се срушило. Тек сада могу сагледати све недаће, осјетити сву тугу и невољу“, прелистава по сјећањима Миле Љубичић, бивши радник Полицијске станице у Градишци, гдје је зарадио пензију.

Схвативши да ће до повратка проћи много дана и година, купио је недовршену кућу у Градишци. У овом граду поред Саве добио је још једну адресу, у Улици Василија Перишића бр. 4. Поред његове куће, на бетонској бандери, истовремено су доселиле роде и саградиле гнијездо. Ту се враћају сваког прољећа.

„У Кукуњевцу, поред моје куће, гнијездиле су се роде. Долазиле су крајем марта, а одлазиле крајем августа. Увијек су терминима доласка или одласка наговјештавале каква ће бити година, сушна или кишна и да ли ће родити воће. Када овдје у Градишци погледам у гнијездо, јави ми се емоција. Ове птице ме подсјећају на моју и њихову Славонију. Оне су доказ да је све то исти или сличан простор. Можда сам због тога и ја одлучио да овдје живим“, упоређује наш саговорник западну Славонију и Лијевче поље.

У родном крају, у обновљеној кући, први пут након рата заноћио је у прољеће 2003. године. Претходно је искористио могућност обнове, која је трајала годину и по. Све куће биле су спаљене.

„Био је то посебан осјећај. Моја супруга Рада, мајка Марија и ја одлучили смо да коначимо у Кукуњевцу. Преспаваћемо у својој кући и своме селу, па како буде. Тако смо констатовали. Неописив је страх који се мијеша с емоцијом, страх од ноћи у родном селу. Сан дуго није хтио на очи. Навирала су сјећања, на примјер, како ме отац првог дана одвео у школу, како сам понио праћку да се браним од несташних вршњака, ученика. А учитељ је рекао: ‘Види ти њега, умјесто да се наоружава знањем, он понио оружје у школу'“.

Миле Љубичић у музици, пјесми и хармоници налази утјеху. То му је помогло да преброди или ублажи овоземаљске проблеме.

„Хармоника ми је помогла, у тешким тренуцима, да дођем до истине и да пронађем одговор на вјечну дилему шта је живот“.

Срби из Кукуњевца разишли су се свуда по свијету. Нема државе и већег града, каже Миле Љубичић, гдје нису стигли, послије голготе од 1991. до 1995. године. Њихова црква и куће су порушене или спаљене. У селу живи 40 Срба, већином стараца. У селу нема нити једног ученика, а прије рата била је осмогодишња школа.

„Да није било рата, ко зна докле би свако од нас своје животно копље добацио и гдје би нам био крај. Али, судбина је другачије одредила“, анализира Миле Љубичић године рата и поратно доба.

Миле често долази у парк поред савског моста у Градишци, гдје је изграђен споменик Славонцима погинулим у рату.

„Споменик као и савски мост, преко којег смо пронашли пут у слободу, дјелић је моје Славоније у Градишци, у Републици Српској. Све то буди сјећање на страшне дане и доба када сам морао отићи од своје куће, из свога села“, каже Миле и додаје да никада није стекао осјећај припадности Градишци.

„У моме срцу, докле год оно куца, записано је, да је све моје у Кукуњевцу. Када прелазим Бијелу Стијену и спуштам се у питому долину са градићем Липиком, имам осјећај да идем кући. Такав осјећај немам овдје, у Градишци“, сјетно прича Миле Љубичић, чији живот је смјештен у документарни филм „Западна Славонија, 30 година касније“.

И додаје, умјесто закључка…

„Овдје супруга и ја имамо боље услове, овдје боравимо зими, лијепо нам је, многи су нам помогли, имамо добар комшилук, много пријатеља… Тешко је изрећи шта је Градишка учинила за нас, али срце љепше куца, душа је срећнија, у пустом селу гдје никога нема осим нас двоје. Ту нас двоје садимо башту, уређујемо годинама запуштене њиве, његујемо млади шљивик који је ове године у пуном цвијету па нам душа од њега мирише“.

Извор: Независне – Милан Пилиповић