Комплекс манастира Осовице састоји се од саборне манастирске цркве посвећене Благовијестима пресвете Богородице, зимске цркве посвећене Светом Прокопију, капеле Васкрсења Христовог као и капеле Светог Николаја, тријема за народ, конака, свечаног салона, библиотеке и чесме са изворском водом, монашке кухиње и трпезарије, као и народне трпезарије.
У саборној цркви је икона, једне од највећих православних светиња, Пресвете Богородице Тројеручице, дар Свете царске лавре Манастира Хиландар, манастиру Осовица. На дан Светог Луке 2016. године, Хиландарци који су овдје дошли по благослов, подсјећа игуман Теофил, рекли су да Осовица од тада има улогу малог Хиландара, због жена које овдје могу да се помоле светој богородици Тројеручици. Све је овдје по њеном благослову.Све је постало другачије доласком Пресвете Богородице Тројеручице, народ има осјећај за ову светитељку, казао је протосинђел Теофил (Димитрић) игуман манстира Осовица.
„Вјерници су осјетили благодет царске лавре и почели долазити у све већем броју. Постоји невјероватно интересантна прича коју смо сазнали послије њеног доласка. Одавде је, игуман Леонтије, прије 500 година, послао икону у Хиландар и тамо оставио запис да се моле за њега, породицу из које потиче и његово братство у Осовици. То је био његов прилог Хиландару. Послије обнове Осовице, ми смо добили уздарје из Хиландара, икону Свете Богородице Тројеручице, урађену по благослову стараца хиландарских,“ испричао нам је игуман Теофил, једну од бројних посебности Осовице, гђе је монашко братство заједно са вјерницима успјело вратити стари сјај и славу, у духовном и материјалном смислу.
„Сада се може са сигурношћу рећи да је Осовица битино утицала на обнову духовног стања овог краја али и осталих мјеста, удаљенијих од Осовице. Овдје недјељом и празницима, на богослужење највише долазе вјерници из Бањалуке, Градишке, Лакташа, Прњавора или Дервенте и Брода, из иностранства и свијета – подсјећа наш саговорник, увјерен да је манастир тек од доласка Пресвете богородице Тројеручице почео да живи новим животом.
„И заиста, све је другачије и боље. Овдје се много доброг и благословеног десило, што је несвакидашње у животу наше цркве и нашег народа,“ увјерен је игуман Теофил. Ми смо 2017. године овдје дочекали нашег патријарха Иринеја и садашњег патријарха Порфирија, заједно са нашим владиком Јефремом и двојицом епископа, прича игуман Теофил. Том приликом, на Благовијести Пресвете Богородице, освећен је саборни храм.
Подизањем парадне капије и оградног зида, у потпуности је окончана обнова комплекса манастира Осовица, који се налази на граници села Горња Лепеница и Сеферовци, на територији општине Србац, у планини Мотајица. Смјештен је у долини, поред потока Манастирица, који се улијева у рјечицу Осовицу.
„Засигурно је манастир учинио невјероватно много да се све у овом крају преобрази. Прво, нико овдје није вјеровао да ће бити изграђен, да ће бити обновљен, посебно не у овом обиму и за тако кратко вријеме, за само 11 година,“ свједочи наш саговорник, богослов чије ријечи и поруке остављају снажан печат духовности, потпуног васкрнућа цијелог краја.
„Наши људи у селима, поред пута ка манастиру, сада се другачије односе и према животу и својим мјестима. Они уређују домаћинства, стварају услове за дугорочни живот и не помишљају да оду. Прихватили су реалност да је манастир најважније домаћинство и заједнички дом,“ објашњава игуман Теофил утицај манастира на живот локалног становништва које више не помиње могућност одласка, јер су изграђени путеви те створени бољи услови за живот.
Јединствена светиња
Манастир Осовица припада реду највећих светиња Републике Српске. И ако нису сачувани значајнији писани трагови који би подробније открили дух минулих времена, усљед тешке и бурне историје српског народа, ипак историчари претпостављају да је манастир Осовица ктиторско дјело изданка племените лозе Немањића краља Стефана Драгутина (1253. –1316.), владара Срема, Мачве, Усоре и Соли. Први помен манастира Осовица, наглашава археолог Бојан Вујиновић, је из 1330. године, сачуван на отиску манастирског печата. Овај печат пронађен је у цркви манастира Липље, током његове обнове. Постоји још неколико свједочанстава о постојању манстира Осовица. Истраживањем, којим је руководио археолог из Градишке Милан Ђурђевић, пронађени су фрагменти керамике, жељеза, затим веће количине обрађеног камена, средњовјековни гвоздени клинови, стријеле самострела, натпрсњак од бронзе, оловне пушчане кугле и друго.
“Од самог настанка манастира у 14. вијеку, кроз тешка и смутна времена, скрнављен је и разаран, али и обнављан, дијелећи на тај начин судбину свог народа. На том подручју пронађен је средњовјековни прстен са ћириличним натписом, “све што радим, чиним, уздајући се у Бога.” Језик натписа на прстену је из 14. или 15. вијека,” каже археолог Бојан Вујиновић. Други писани помен манастира Осовице је из 1604. године, запис о црквеном земљишту које уживају калуђери ове цркве. Помињу се калуђер Василије и други сувласници, у близини Мотајице и Котовице, а недалеко од порушене тврђаве Осовик и земљишта Црквина, са виноградима и чаиром споменуте цркве. Као важан доказ постојања Осовице у том периоду је и помен игумана Аврама који, по попису баштини Горњу Лепеницу, и плаћа порез на чокоте винове лозе. О томе свједочи и локалитет на Мотајици који се назива Аврамови виногради.
Милан Пилиповић
