Радмила, девојачког презимена Шврака из Јелића, села испод Просаре, и Жељко Мирјанић из Градишке, пре двадесет година седели су у истој ђачкој клупи Техничке школе и изучавали струку за компјутерско конструисање у Градишци. Обострано су се помагали, заједно учили школске лекције, били нераздвојни на малом и великом одмору. И ковали велике животне планове у које су веровали. На прослави матуре одлучили су да и даље негују своју љубав из школске клупе. Неколико година касније, пред матичарем су се заклели на верност. И заједнички кренули у брачни живот.
Сусрет са школским друговима
Сада имају петогодишњу кћерку Валентину, трогодишњег сина Виктора, и лепе успомене.
„Обострана симпатија међу нама јавила се средином школовања. Схватили смо тада да смо једно за друго. Како је време пролазило, наша љубав била је све јача”, поверио нам се Жељко Мирјанић, на недавном сусрету са школским друговима.
Радмилина сестра Мирослава у истом одељењу упознала је Драгутина Станојевића из србачког села Мали Разбој. Седео је у суседној клупи, до прозора. Јавила се обострана симпатија. Помало срамежљива, ђачка, али искрена и бескрајна. Две деценије касније, живе у срећном браку и подижу троје деце, две кћерке и сина.
„Заволела сам га јер је био скроман, вредан и заљубљен, као и ја. После матуре, схватили смо да су се наши животни путеви укрстили, да смо отворили заједничка врата среће”, испричала нам је Мирослава.
Мирослава и Драгутин су се определили за живот у селу. Помажу им деца, кћерке Тара (14) и Миљана (12), те син Павле (9). Одлични су ученици, чланови фолклорне секције, активни спортисти.
У истом разреду, са 26 ученика, међу којима седам девојака, ђачке, а потом животне лекције заједнички су учили Вања Додик, из лијевчанског села Сефероваца, и Дамир Чатак из Градишке. Плод њихове љубави су осмогодишњи син Виктор и двогодишња кћерка Хана.
„Ако у свету, било где, има среће, љубави и разумевања, онда смо нас двоје, с децом, то гнездо у којем светли срећна звезда. Упознали смо се у школи, у одељењу, и заволели, за цео живот”, поверио нам се Дамир.
Ни ту није крај ове несвакидашње приче. Чак осам бивших ученика из истог одељења међусобно се окумило. Учинили су то Бојан Вучковић и Дејан Станишљевић, Дамир Чатак и Слободан Јокић, Драгутин Станојевић и Марко Ковачевић, Жељко Мирјанић и Далибор Савановић.
„Кум није дугме, него фактор. Кум је пријатељ и друг, с којим се дели добро и зло, па према томе, шта је логичније, него, осим женидбе из истог разреда, пронаћи и кума из школске клупе”, додаје Дамир.
Генерација за понос
На традиционални сусрет генерације у Горњим Подградцима, у Поткозарју, међу којима су три брачна пара и осам кумова, дошао је цео разред, изузев једног ученика. Разредни професор Радован Марјановић обратио се видео-поруком зато што га је болест спречила да дође.
„Ви сте мој понос, генерација којом се дичим. Узорни у породицама, вредни радници, изузетни стручњаци. Шта друго пожелети. Само здравље, а за све друго ви сами сте се побринули”, казао је Марјановић. Тако је прича о несвакидашњем одељењу техничара за компјутерско конструисање, међу којима је већина наставила школовања и стекла високу стручну спрему, добила нову димензију.
