Лијевчански мајстор за тамбуре: Звук прошлих времена у рукама Раденка Гргића
Три генерације Гргића у Александровцу код Лакташа су музичари, свирачи и градитељи жичаних музичких инструмената. Сада ову традицију чува Раденко Гргић, познат по надимцима Дуле и Томба, мајстор на приму и гитари.
„Нисам одавно засвирао, одвратили ме други послови и обавезе. А нема више ни музичара ни сеоских оркестара као некада. И још нешто да вам кажем: и када бисмо се саставили, нема више ко ни слушати нашу свирку“, пожалио се Томба, са сјетом подсјећајући на нека друга, давнашња и, свакако, боља времена.
„За мене су била боља, свирали смо и пјевали, а на зло нисмо помишљали. Сада су се у људе и народ увукли проклетство, мржња и завист. Свако се туђем злу весели више него своме добру. А када је тако, пјесма је у другом плану“, описује Гргић садашњу друштвену ситуацију и статус музичких заљубљеника у злу времену.
Ипак, да се вратимо на причу о његовој породичној традицији… Она је много свјетлија и љепша од већ поменуте садашњице виђене Раденковим, Дулиним или Томбиним очима. Његов отац Ранко, стриц Бранко и дјед Раде били су свирачи.
„Дјед је свирао двојнице, а отац и стриц тамбуре. Имали су своје оркестре. Причали су, то добро памтим, да су Бранко и Ранко, са којима је свирало још седам тамбураша из Лакташа, примаша и басиста, а међу њима професор Остоја Гвоздерац из Бакинаца, 1958. године побиједили на такмичењу у Бањалуци. Касније су наступали и у Народном позоришту“, похвалио се Томба музикалним прецима.
Срели смо га у Горњим Бакинцима. Са Стојаном Милановићем Ћоком штимао је жице на приму.
„Попустиле су, требало би их мало затегнути и уштимати. Прим је добар, квалитетно изграђен, а када се инструмент добро или лоше направи, свеједно, он такав остаје и нема ту много филозофије нити поправке. Важно је да је дрво старо бар 50 година и да је градитељ добар“, прича Гргић, мајстор и за неколико других заната, по чему је познат у лакташком крају.
„Ударам у земљу и пумпе за воду у лијевчанским селима. Свима вода треба, велике су врућине и суша је почела. Чим сване ето некога, пита за пумпу и воду. Никоме се не чека. Каже, жедна стока, треба воде – а ја не могу на све стране истовремено стићи. Када мало времена ухватим, а то ће бити ускоро, затворићу капију, узети длијета у руке и завршити започете инструменте, како бих што прије могао засвирати за своју душу“, планира Раденко Гргић скорашње послове, одлучан да чешће засвира, а себи и својој души задовољство учини.
Он је саградио много жичаних инструмената, ни броја им, каже, не зна. Сада код куће има двије незавршене тамбурице. И оне ће се ускоро огласити.
Него откуд надимак Томба, упитасмо Раденка Гргића, јер нам је то интригантно, без обзира на то што можда нема везе са музиком и тамбуром. Уосталом, по имену Раденко, исписаном у личним документима, њега нико не познаје, осим уже родбине.
„Има то везе са умјетношћу, можда и са музиком. Некада је свјетски шампион у скијању био снажни Италијан Алберто Томба. У његовим побједама на залеђеним стазама било је и умјетности. Између штапова је пролазио као да свира најљепшу мелодију. Моји вршњаци давно су нешто слично препознали у мени. За сеоске послове, а нарочито за ударање цијеви у земљу, како бих докучио воду, треба снага, а за свирање вјешти прсти и умјетничка душа“, мало опширније, али занимљиво, лијевчански Томба пореди себе и Томбу из Италије.
Извор:Независне / Милан Пилиповић
