Више од једне деценије Лела Сомболац, дугогодишња медицинска сестра у Антитуберкулозном диспанзеру Дома здравља у Градишци, је у пензији.
То је не ограничава да прати развој медицине и медицинске праксе, упоређујући период када је она радила и сада.
Свакодневно са бившим колегиницама разговара о томе у шетњи или на јутарњој кафи.
„Причамо и шетамо, парком поред Саве, испред Болнице и око Болнице и Дома здравља. Четрдесет година сам посматрала Саву из ординације АТД-а, јер је поред ријеке, а сада загледам у исте прозоре и просторије, али са друге стране, са савског шеталишта“, описује Лела своју свакодневицу.
Причом нас враћа у давне године.
„Почела сам радити 1. августа 1968. године. Примљена сам за главну сестру Болнице у оснивању, али сам то мјесто препустила колегиници, а ја сам остала у Антитуберкулозном диспанзеру. Нисам, током цијелог радног вијека хтјела напустити прво радно мјесто. Ту сам провела цијели радни стаж. То је био мали, али успјешан колектив, нас петоро или шесторо, зависно од потребе“, прича Лела Сомболац за сваку ситуацију проналазећи духовито запажање или логично поређење.
„Гдје сам први дан дошла на посао, одатле сам и у пензију отишла. Све на истом мјесту, у истој соби, установи, граду, ништа нисам мијењала. Установе су мијењале називе, али код мене није било промјена“, каже Лела, предусретљива и омиљена у граду поред Саве, гдје је послије завршетка медицинске школе дошла из родног Прњавора.
Овдје се упознала са много људи, стекла пријатељства, формирала породицу, постала дио „градске раје“. Међутим, она најрадије говори о својим колегама и послу. Њена прича је својеврсна хроника градишког здравства.
„Први љекар био је Људевит Ивник, који је у Градишку дошао из Ријеке. Повремено је код нас, у служби, углавном у поподневној смјени, из Нове Градишке долазио доктор Марјан Блажевић. Било је много пацијената, радиле су се скопије, било много посла. Послије Ивника и Блажевића дошао је доктор Јово Десанчић па доктор Саво Станишљевић. Са њима двојицом радила сам годинама, најдуже“.
Доктор Десанчић је послије, каже Лела, прешао на Грудни одјел, а доктор Станишљевић је ту остао до краја, све до организационих промјена и укидања АТД-а.
„Имали смо флуоробус и ординирали на цијелој територији Градишке. Снимали смо плућа, превентивно дјеловали… У тим активностима откривено је много плућних болесника, дијагностицирана је туберкулоза. Те пацијенте смо, у раној фази болести, упућивали на лијечење и спасавали животе. Годишње смо имали много плућних болесника. Послије је све замрло, више нема АТД-а, превентива се не ради интензитетом као у вријеме када сам била у тој служби“, сјећа се ова угледна медицинска сестра која је, изнад свега, вољела свој посао, занимање којем се посветила свим својим бићем.
Радо прича и о бившим колегиницама и колегама, са којима се и сада среће, дружи, подсјећа на медицинску службу.
„У почетку је са мном радила Рада Тенџерић, послије је она отишла на одјел. У нашој служби радиле су и Мира Павловић, Славица Витковић, Јасмина Хатић… Радило се бесежирање, постојала је картотека, радило се веома одговорно, за шта смо добијали признања и похвале здравствених установа и служби из Сарајева. Били смо најбољи диспанзер у БиХ на основу вакцинација и картотека, евиденција које смо веома предано и одговорно водили“, са поносом истиче Лела успјехе службе којој је била посвећена.
„Радили смо алерготестирање дјеце и ученика. Било нас је мало, али смо много радили. У то вријеме сви радници из градишких предузећа долазили су на систематски преглед, такође сви угоститељи долазили су полугодишње…“
Највећи допринос, од љекара, откривању и сузбијању туберкулозе, сматра Лела Сомболац, дали су доктори Јово Десанчић и Саво Станишљевић.
„У њихово и моје вријеме, никада, нити један пацијент није враћен необављеног посла. А било их је више од стотину дневно. Није било ‘дођи сутра’, него сада и одмах, без одгађања“, подсјећа се наша саговорница пређашње, али веома успјешне медицинске праксе.
Знање и лијепа ријеч
Пацијенти Антитуберкулозног диспанзера у Градишци говорили су да их доктори Саво Станишљевић и Јово Десанчић дочекују лијепим ријечима, разумијевањем, лијече знањем, зраче повјерењем, охрабрују добротом, а Лела испраћа осмијехом, срдачношћу, шалом.
Милан Пилоповић / Независне
