Бурна је и дуга историја Кочићева, села плодних њива и вриједних домаћина у равном Лијевчу. Ово насеље, са приближно 500 становника, претходно се звало Јунузовци, по бегу Јунузу, који је у доба Турске овдје имао посједе. Након Првог свјетског рата селу је назив промијењен у Кочићево, по књижевнику и народном трибуну Петру Кочићу.
Када је на власт дошла НДХ, 14. јануара 1941. године, Кочићеву је наредбом враћен стари назив Јунузовци.
То је потрајало до 1950. године, када су нове власти Федеративне Народне Републике Југославије одлучиле да Јунузовце поново преименују у Кочићево, по жељи мјештана овог лијевчанског села.
Католички свећеник, фрањевац фра Томо Ивковић, у канонским походима 1626 – 1630. године спомиње у својим записима село Јунузовце. Походећи бањалучке жупе навео је чак и податак о „тридесет кућа, од тога четири католичке, са укупно 362 становника“.
Тадашњи Јунузовци спомињу се као посебно село и у записима из 1737. године.
Археолошка истраживања
Археолошким истраживањима након 2000. године, дошло се до спознаје о неупоредиво старијем периоду у којем је ово подручје било насељено и гдје се одвијао веома интензиван живот.
Пронађено је насеље полуукопаних земуница и надземних кућа, које се развило на меандрима Врбаса.
Утврђено је да насеље припада периоду млађег неолита.
Пронађен је скелет женске особе, чија је старост око 8.000 година, утврђена на основу Ц14 анализе коштаног узорка.
То представља најстарији људски скелет у Босни и Херцеговини. На локалитету су пронађене алатке од кремена, ножеви, стрелице, стругачи, сјекире, фрагменти посуда од керамике као дио кухињског и посуђа за складиштење и кување те неколико жрвњева. Ђуро Стијаковић из Кочићева, на својој њиви, поред старог пања, пронашао је бакарни прстен и још много других предмета који су припадали периоду од прије неколико хиљада година.
Локалитет је истраживан кроз пројекат „Еурофарм“, а у њему су учествовали стручњаци са УСЛ-а, Кембриџа, Музеја Републике Српске, Републичког завода за културно-историјско и природно насљеђе Републике Српске, музеја у Градишци, Добоју и Приједору.
Стара школа
Садашњи становници поносе се старом школом, изграђеном прије 90 година. Прангије које су пуцњима, 7. јуна 1935. године, навече, најавиле отварање школе наредног дана, уз мноштво народа и чиновника Краљевине Југославије, описане су у архивским документима и старим књигама, као најзначајнији догађај у Кочићеву, у претходном вијеку. Некада је настава у овој школи, поред регионалног пута Нова Топола – Србац, организована у двије смјене, а сада је број ученика сведен на десетак.
Народни обичаји
Становници Кочићева су вјерни чувари своје историје, традиције и народних обичаја.
Жене организују радионице народних рукотворина, у свечаним приликама припремају старинска јела, организују фолклорне, музичке и пјевачке програме, а у селу је активна секција Централног КУД-а „Лепа Радић“. Мјештанка Жељка Деспотовић подсјећа да је овдје посебно свечано у дане великих православних празника, јер тада дјецу и омладину уче својим обичајима, трудећи се да их нове генерације не забораве.
Милан Пилиповић / Независне
