Ђачка књижица Стевке (Ђурић) Блесић из 1939. године, коју су сачували њени потомци у Градишки, подсјетила је Момчила Марјановића (89), Стевкиног школског друга, а потом дугогодишњег учитеља, на концепт школства у вријеме Краљевине Југославије.
Ђачке књижице су се разликовале по бојама, сјећа се Марјановић, рођен у Рогољима. Он је 1939. године био ђак првог, а Стевка трећег разреда. Након Другог свјетског рата, 1949. године завршио је Учитељску школу у Бањалуци и радни вијек провео у учионици.
– Црвене књижице су посједовали одликаши, плаве су означавале врло доброг ученика, жута је означавала доброг, зелена је припадала ђаку са довољним успјехом, а бијела најлошијем, недовољним успјехом за прелазак у старији разред – прича Марјановић, познати учитељ из Градишке, пензионисан прије три деценије.
Неписменост
За разнобојне књижице има логично објашњење.
– У то вријеме, прије Другог свјетског рата, половина становништва је била неписмена. Због њих су постојале књижице у бојама. По томе се јасно знало ко је какав ученик – објашњава Марјановић, препричавајући обиљежја школства у том периоду, наведена у посебном поглављу пожутјеле ђачке књижице „о понашању ученика“.
– Школа, осим образовне, имала је наглашену васпитну улогу. У вријеме Краљевине Југославије више пажње посвећивало се васпитању, па тек образовању, мада је и једно и друго било важно – сматра Момчило Марјановић.
Подсјећа на принципе учитеља и осталих васпитача, који су без оклијевања посезали за батином.
– Били смо много малтретирани у школи, васпитавани у војничком духу. Учитељи су нас тукли, физички злостављали изнад свих очекивања и норми педагошког понашања. Када сам одрастао много пута сам се питао да ли су наши родитељи умјели да воле и уважавају своју дјецу као што то чине млађе генерације. У то вријеме не сећам се побуне или неслагања родитеља због физичког злостављања дјеце у школи – каже Марјановић за Српскаинфо, рекавши да је то и сам осјетио.
Батине
Ниједан дан школовања у Рогољима, каже он, није прошао без батина, а учитељица га је тукла и три пута дневно.
– Када нас је распустила, на почетку рата, скинула је пред нама са зида слику Краља Петра и згазила је ногама. Ми ученици првог разреда нити смо знали о чему се ради, зашто она тако поступа, нити ко је краљ, ништа… Касније сам све схватио, нарочито у вријеме Другог свјетског рата и НДХ – рекао нам је учитељ Марјановић, прелиставајући стару ђачку књижицу и успомене из рогољске школе.
– Када учитељица уђе, све таблице за писање, као по команди, морају бити испод клупе. То је под један. Под два, сви истовремено таблицу морамо ставити изнад клупе, а под три спустити на клупу, али нечујно. Ако неки ђак лупне таблицом о клупу, следују батине, а за све остале, радња креће од почетка, изнова – описује Момчило своје ђаковање.
Не изоставља ни улогу редара, задуженог за уредност учионице и дисциплину међу ученицима.
– Редар је био неприкосновени ауторитет, у одсуству учитељице. Када он каже да ђак клекне у ћошак, ту нема оклијевања. Клечати голим кољенима на поду, на бодљикавом кукурузу се мора и ту не смије бити побуне, нити приговора – испричао је Марјановић, који се током школовања, прво у свом селу, а потом у Бањалуци, опредијелио за учитељски позив.
– Када сам ја постао учитељ и закорачио међу ученике, нисам користио методе из Краљевине Југославије, мада сам морао бити строжи од учитеља млађих генерација и садашњих просветара. Сваком ученику прилазио сам на суптилан начин, покушавајући да га разумијем, охрабрим, па тек онда искритикујем, уколико закључим да то има смисла. Био сам најстрожи према својој дјеци, сину Влади и кћерки Весни, јер сам био и њихов учитељ – испричао је Момчило Марјановић у својеврсној лекцији, неформалном часу о школи и школским принципима, прије више од осам деценија.
