Сеоски дом у Разбоју недавно је био крцат, јер су многи мјештани овог лијевчанског села у србачкој општини дошли на промоцију књиге „Разбој“, коју је, на више од 500 страница, написао њихов комшија Драган Ђурђевић.
Овај младић, веома посвећен истраживању прошлости свога краја, неколико година је истраживао архиве, изучавао забиљешке матичних књига, прелиставао старе новине и документе, ишао од куће до куће, сакупљао старе фотографије, записивао свједочења становника Рабоја и околине.
„Мотивацију за писање пронашао сам у жељи да више сазнам и научим о својој ужој и широј околини, да свој завичај, који бескрајно волим, представим што цјеловитије“, казао нам је Ђурђевић, писац свога краја, који је претходно објавио и књигу „Моје село Кладари“.
Посебно занимљива је прича Данице Тривић, рођене Туњић, (103) која је дошла на промоцију Драганове књиге „Разбој“.
Она је сачувала забиљешку оца Ђурђа Туњића, који је рођен 1894. године. У Првом свјетском рату, мобилисан од Аустроугарске, борио се против Руса на Карпатима.
Многи Срби животе су изгубили далеко од завичаја, борећи се за туђу царевину, против браће по вјери. Након ослобођења, 1918. године, када се Ђурађ вратио кући, цијели лијевчански крај захватила је шпанска грозница, од које су „за десет дана умрли његов брат, сестра и њено дијете, снаха и њено дијете“.
Још веће зло, масовно страдање Разбој је снашло у Другом свјетском рату.
У записнику Комисије за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача, састављеном 31. јула 1946. године, наведено је да су јула 1941. године у сусједном Лилићу, по наредби стожерника и ликвидатора Врбаске бановине Виктора Гутића стријељани Живко Пелић (44) због повика „црвени ће вама судити“, Милан Шарић (54) из Босанске Градишке због повика „живјела совјетска Русија“, и Васо Шаула (57) из Лилића због повика „ето црвених као пљеве“, а што потврђује наредба објављена у књизи „Разбој“.
Осим историје, окупације, усташких злочина и пријеких судова у Другом свјетском рату, Драган је у својој књизи описао народне обичаје, културу, традицију, настанак и развој школства, устанке и буне, жртве три рата, природне катаклизме, народне светковине, ловце, риболовце, спортисте, умјетнике…
„Како је у прошлости становништво оскудијевало у храни, посебно у периодима суше и слабог рода жита, риболов је био главни извор за сеоско становништво. Највећу рибу на Врбасу ухватио је Саво Савић, заједно са Божом и Пером Радоњићем. То је сом од 100 килограма“, записао је и у књизи, заједно са фотографијом, објавио неуморни и маштовити хроничар свога краја.
Драган Ђурђевић истражио је поријекло породица и родослове.
Занимљив је османски попис становништва из 1850. године у селу Стапари, (Босански елајет, Бањалучки кадилук), што је стари назив за Разбој, а који је спревео Кемал Нуркић из Градачца.
Готово сви домаћини, према том попису, имали су бркове, већина црне, као Петар Ракић, син Симе, кнез, рођен 1819. године, Којо Ђурђа Барашин, рођен 1800. године, Мирко Кесер, син Павла, рођен 1798. године…
Жуте Бркове, према истом попису објављеном у књизи „Разбој“, имали су Пане Кесер, син Мике, рођен 1824. године, Гако Козић, син Лазе, рођен 1818. године, Стојан Перић, син Ђоке, рођен 1790. године… Међу малобројним голобрадим становницима Стапара (Разбој) су Јово (1833) и Миле Пеција (1835. године). Турски пописивачи евидентирали су и домаћине са сиједим, просиједим, жутим, смеђим, свијетлим, густим или ријетким брковима.
„Одговорност је писати, а задовољство читати књигу о селу из којег потичу научници Чедо Максимовић, Саша Босанчић, Рајко Касагић, Драган Касагић, Кристина Савић, Младен Бубоњић, Зорана Хркић, Славко Максимовић, дипломата Мирко Шњегота, официри Љубомир Бајић, Драгиша Јуришић, Новак Бубоњић, Ђорђе Савић, Стеван Савић, правник Миодраг Бајић, свештеници Рувим Бубњевић и епископ хумски Јован (Раде Станојевић) спортиста Танасије Куваља, глумци Угљеша Којадиновић и Адем Чејван, сликар Ренато Ракић…“, казао нам је Драган Ђурђевић, завичајни писац чије књиге су веома обимне, садржајне, а историјски прецизне, документима обогаћене.
Издавач ове публикације је ЈУ „Завичајни музеј“ Градишка, а рецензенти Радана Станишљевић, архимандрит Теофил Димитрић и Дамир Кљајић.
Данас потомци, сутра преци
Архимандрит Теофил, игуман манастира Осовица, написао је у предговору да историја српског народа у Лијевче пољу, монографијом о Разбоју добија нове, јасније и обимније научне размјере. Он подсјећа на ауторову тврдњу да не смијемо заборавити претке, да треба да мислимо на потомке, јер, „данас смо потомци, а сутра преци“.
Професор Радана Станишљевић наводи да је Драган Ђурђевић написао монографију села Разбој и тиме потврдио преданост завичају, а истовремено своју даровитост у писању и поштовању историјске грађе.
Извор:Независне / Милан Пилиповић
