Како Урош Опачић из Суваје претвара слагалице у тренутке среће (ФОТО)

ГРАДИШКА – Прије пола вијека, заједно са кћерком Споменком, тада трогодишњом д‌јевојчицом која је у забавишту у Њемачкој добила задатак да пореда пузле, Урош Опачић, поријеклом из Суваје код Босанске Крупе, тада браварски радник у овој земљи, спознао је суштину слагалице, загонетке која захтијева стрпљење и сналажљивост.

Спознао и заволио.

Сада у Резиденцији „Бакић“ у Градишци, гд‌је заједно са супругом Штефанијом борави неколико година, свакодневно саставља пузле и прави велике слике.

Окачене су у ходницима, предсобљима, ресторану, дневном боравку… Свуда су на погледу њему и другим станарима, гостима и особљу ове установе. Сви су задивљени Урошевом вјештином и упорношћу.

Урош би желио цијелу своју собу, умјесто тапетама, излијепити пузлама и мотивима родног краја.

У посебној просторији, гд‌је смо са њим разговарали, Урош, од 1.500 пузли, распоређених на неколико столова, саставља слику града и улице са кочијама, коњима, пролазницима, зградама и плавим небом.

„Колико треба времена да све ово саставите у цјелину, у слику“, питамо.

„Ах, најмање мјесец дана, можда и више“, одговара, пажљиво бирајући пузле из засебно разврстаних сектора.

„Никада се не може предвид‌јети колико ће посао потрајати. Ја нигд‌је не журим. Имам на располагању све вријеме овог свијета. Радим свакодневно по неколико сати. Вид ми је ослабио, то је проблем. Ипак, не одустајем нити ме то нервира. Једино је моје слагање спорије него прије, али, добро је опет“, објашњава нам Урош Опачић, не правећи паузу док разговарамо. Истрајан је, бори се да не изгуби мисао, поремети план.

„Како је то интересовање почело, како је то заволио“, инсистирамо на појашњењу интересовања, поменутог на почетку ове приче.

„Давно је то било“, одговара, одмахује руком, и послије краће паузе, заокупљен распоредом пузли, на слици коју данима саставља, одговара:

„Ма нисам ја знао шта је то, каква је то игра. Када је моја кћерка дошла из вртића, каже: Тата, идемо нешто купити. Шта да купимо, питам, а она вели: Показаћу ти. Отишли смо истог дана, ушли у велику продавницу, на од‌јел играчака. Она је показала шта требамо купити, ставила прстић на кутију са сликом, за коју нисам знао шта је, чему служи.“

Када су Урош и његова кћерка Споменка дошли кући, распаковали кутију, тек тада му ништа није било јасно.

„Моја Споменка, имала је можда три и по године. Отворила је најлонску врећицу из које се просуло стотине дијелова. Она ми је показала шта и како треба да радимо. Научила је то у вртићу. Ја нигд‌је прије тога нисам имао прилику да то видим. Ни као одрастао, а поготово у д‌јетињству. Ја сам се у моме Подгрмечу некад играо камењем на потоку. Али, то су била друга, другачија времена“, прича осамдесетогодишњи Опачић.

Послије првих успјешно састављених пузли, знатижеља је тјерала Уроша и његову кћерку да наставе, да купују све веће кутије са пузлама.

„Споменка се тиме занимала још неко вријеме, док није пошла у школу, али ја сам наставио да се играм. Тада нисам имао довољно слободног времена, требало је радити и зарађивати, али, када год доспијем, ја сам редао пузле. Нисам ишао у кафану или трошио вријеме на бесмислице, него се занимао пузлама“, искрено описује Урош своје интересовање које је давно прерасло у страст.

„Досади ли вам све ово, нервирате ли се ако загубите коју пузлу или је дуго, у хрпи, не можете пронаћи“, питамо, подстакнути ситним пузлама свуда око Уроша, по столовима, фотељама, полицама…

„Није ми досадило. То ја радим полако. Знам све гд‌је се која налази, како треба уклапати… Када поставим једну пузлу на њено мјесто, то ме весели, а када завршим цијели посао, то је празник за мене, радост. Срећан сам. Када човјек хоће нешто направити, треба се и потрудити.“

На нашу молбу, Урош је накратко прекинуо слагање пузли да би нам показао своје раније радове. О свакој слици, посебно о зимској идили коју је скинуо са зида и изнио вани, да боље видимо, о мотивима на њој, занимљивим детаљима, утрошеном времену, има причу, али то је већ за неку нову прилику.

Изложба

Урош Опачић планира изложбу у граду како би показао своје најуспјешније слике састављене од пузли. То су различити формати које је радио и по неколико мјесеци.

Најдража му је, каже, зимска идила, али хвали и европске метрополе, природу, морске обале и пучине, знамените грађевине.

Извор: Милан Пилиповић / Nezavisne.com